Триптих о мајчинству бола

„Врба” македонско-њујоршког сценаристе и редитеља Милча Манчевског, једна је од многих филмских жртава пандемије вируса корона, која је више од две године држала љубитеље седме уметности подалеко од биоскопских дворана. Штета је учињена, из тих разлога ускраћена је широка биоскопска дистрибуција, али „Врба” неће и не може тако лако нестати из синефилског видокруга. Зашто? Зато што је ово један од најбољих филмова Манчевског.

Структурално, делимично и тематски, најсличнији његовим „Мајкама”, а по свеукупној уметничкој снази и визуелној моћи филму „Пре кише”, „Врба” има хипнотишуће дејство на гледаоце који врло брзо схватају да пред собом немају само филм као такав, већ прави и непоновљиви филмски догађај. Изазване реакције током гледања су и телесне и дубоко психолошке природе. Немогуће је остати миран уз „Врбу”. А ево и зашто. Манчевски је поново одабрао експерименталну (у овом случају и усавршенију) форму филмског триптиха да би испричао исконску причу о од памтивека неутољивој жељи за мајчинством, учинивши то тако да је досегао висине једне од најлепших посвета овој улози женских бића људског рода без које ни нас данас не би било.

Из свих досадашњих филмова Манчевског јасно је да је он врло добар познавалац психологије и познавалац сложености унутрашњег бића жена, поготово жена са ових наших простора, а у „Врби” то знање достиже кулминацију. Фасцинантно је и како је симболику и значење саме врбе испреплетао и у саму структуру и у форму и у садржај своје филмске приче. Ово грацилно дрво, дубоких корена и савитљивих, прилагодљивих грана које је тешко сломити, има посебно место у старословенској митологији као мост између света живих и света мртвих. Употреба јој је вишеструка – и у лековите (кора) и у православно верујуће (гранчице), али и у магијско-ритуалске (вештичарење) сврхе. Каже се: „жалосна врба”, „кад на врби роди грожђе”, „сигуран као врбов клин”, „да порастеш као врба”. Каже се и „врбопуц”, јер се веровало да је женски сексуални нагон најјачи управо у периоду када врба зазелени и отуда је врба постала и симбол пролећа и рађања, али и симбол несрећне љубави.

 Испод једне врбе, у давна средњовековна времена у планинским врлетима, Донка (Сара Климоска) и Милан (Никола Ристески) – као прогнани љубавни пар који је пет година покушавао да зачне дете, што им је пошло заруком тек када су склопили ђаволски договор са сеоском вештицом – ритуално ће водити љубав под месечином испод врбе. У тој првој причи из триптиха која се може тумачити и као корен врбе, Манчевски отвара и тај исконски дуализам између плодности и јаловости, али и свеприсутну бол и тешку борбу за остварење мајчинства, што су нити које се провлаче кроз све три приче.

 Из те далеке прошлости, из корена свега што ће се потом догађати, аутор маестралном вештином претапа причу у наредно (средишно) поглавље, у савремено Скопље једне кишне ноћи, а може се рећи и у само стабло врбе, где упознајемо добродушног Бранка (Ненад Нацев) и врцаву и шармантну Родну (Наталија Теодосиева). За разлику од наративне „прамајке” Донке, што је у остварењу жеље за потомством посегла за магијом, Родна ће тешки проблем свог материнства решавати вештачком оплодњом, док ће у трећем завршном делу филма, дакле у тој наративној врбиној крошњи, Донкина сестра Катерина (Камка Тоциновски) остварити своју грозничаву жељу за мајчинством усвајањем детета. Надања, стрепње, страхови, бол родитељства истоветан је у сва три дела...

 Једна прича у три различите слике, са тако фином енергијом и изузетно осмишљеним концептом, грана се и гипко савија попут врбиног дрвета без ломљења. Понекад је тако окрутно и трагично, компаративно и заокружено, тако филигрански прецизно, испуњено болом, срцем и душом и у коначници и са оптимизмом. Милчо га је оставио за крај свог неодољивог филма у којем је камера маестра Тамаша Добоша филмску слику испунила изванредном атмосфером, текстуром и „хватањем” кључних емоционалних тренутака, а глума три глумачки раскошне грације: Саре Климоске, Наталије Теодосиеве, Камке Тоциновски ( не зна се која је боља) подарила је „Врби” безвременост и вечност...

Филм „Врба” Милча Манчевског био је приказан на београдском Фесту 2020. године, тик пред проглашење пандемије. Недавно се догодио његов кратак, али значајан поновни сусрет са београдском публиком, а такав сусрет би требало поновити.