Triptih o majčinstvu bola

„Vrba” makedonsko-njujorškog scenariste i reditelja Milča Mančevskog, jedna je od mnogih filmskih žrtava pandemije virusa korona, koja je više od dve godine držala ljubitelje sedme umetnosti podaleko od bioskopskih dvorana. Šteta je učinjena, iz tih razloga uskraćena je široka bioskopska distribucija, ali „Vrba” neće i ne može tako lako nestati iz sinefilskog vidokruga. Zašto? Zato što je ovo jedan od najboljih filmova Mančevskog.

Strukturalno, delimično i tematski, najsličniji njegovim „Majkama”, a po sveukupnoj umetničkoj snazi i vizuelnoj moći filmu „Pre kiše”, „Vrba” ima hipnotišuće dejstvo na gledaoce koji vrlo brzo shvataju da pred sobom nemaju samo film kao takav, već pravi i neponovljivi filmski događaj. Izazvane reakcije tokom gledanja su i telesne i duboko psihološke prirode. Nemoguće je ostati miran uz „Vrbu”. A evo i zašto. Mančevski je ponovo odabrao eksperimentalnu (u ovom slučaju i usavršeniju) formu filmskog triptiha da bi ispričao iskonsku priču o od pamtiveka neutoljivoj želji za majčinstvom, učinivši to tako da je dosegao visine jedne od najlepših posveta ovoj ulozi ženskih bića ljudskog roda bez koje ni nas danas ne bi bilo.

Iz svih dosadašnjih filmova Mančevskog jasno je da je on vrlo dobar poznavalac psihologije i poznavalac složenosti unutrašnjeg bića žena, pogotovo žena sa ovih naših prostora, a u „Vrbi” to znanje dostiže kulminaciju. Fascinantno je i kako je simboliku i značenje same vrbe isprepletao i u samu strukturu i u formu i u sadržaj svoje filmske priče. Ovo gracilno drvo, dubokih korena i savitljivih, prilagodljivih grana koje je teško slomiti, ima posebno mesto u staroslovenskoj mitologiji kao most između sveta živih i sveta mrtvih. Upotreba joj je višestruka – i u lekovite (kora) i u pravoslavno verujuće (grančice), ali i u magijsko-ritualske (veštičarenje) svrhe. Kaže se: „žalosna vrba”, „kad na vrbi rodi grožđe”, „siguran kao vrbov klin”, „da porasteš kao vrba”. Kaže se i „vrbopuc”, jer se verovalo da je ženski seksualni nagon najjači upravo u periodu kada vrba zazeleni i otuda je vrba postala i simbol proleća i rađanja, ali i simbol nesrećne ljubavi.

 Ispod jedne vrbe, u davna srednjovekovna vremena u planinskim vrletima, Donka (Sara Klimoska) i Milan (Nikola Risteski) – kao prognani ljubavni par koji je pet godina pokušavao da začne dete, što im je pošlo zarukom tek kada su sklopili đavolski dogovor sa seoskom vešticom – ritualno će voditi ljubav pod mesečinom ispod vrbe. U toj prvoj priči iz triptiha koja se može tumačiti i kao koren vrbe, Mančevski otvara i taj iskonski dualizam između plodnosti i jalovosti, ali i sveprisutnu bol i tešku borbu za ostvarenje majčinstva, što su niti koje se provlače kroz sve tri priče.

 Iz te daleke prošlosti, iz korena svega što će se potom događati, autor maestralnom veštinom pretapa priču u naredno (središno) poglavlje, u savremeno Skoplje jedne kišne noći, a može se reći i u samo stablo vrbe, gde upoznajemo dobrodušnog Branka (Nenad Nacev) i vrcavu i šarmantnu Rodnu (Natalija Teodosieva). Za razliku od narativne „pramajke” Donke, što je u ostvarenju želje za potomstvom posegla za magijom, Rodna će teški problem svog materinstva rešavati veštačkom oplodnjom, dok će u trećem završnom delu filma, dakle u toj narativnoj vrbinoj krošnji, Donkina sestra Katerina (Kamka Tocinovski) ostvariti svoju grozničavu želju za majčinstvom usvajanjem deteta. Nadanja, strepnje, strahovi, bol roditeljstva istovetan je u sva tri dela...

 Jedna priča u tri različite slike, sa tako finom energijom i izuzetno osmišljenim konceptom, grana se i gipko savija poput vrbinog drveta bez lomljenja. Ponekad je tako okrutno i tragično, komparativno i zaokruženo, tako filigranski precizno, ispunjeno bolom, srcem i dušom i u konačnici i sa optimizmom. Milčo ga je ostavio za kraj svog neodoljivog filma u kojem je kamera maestra Tamaša Doboša filmsku sliku ispunila izvanrednom atmosferom, teksturom i „hvatanjem” ključnih emocionalnih trenutaka, a gluma tri glumački raskošne gracije: Sare Klimoske, Natalije Teodosieve, Kamke Tocinovski ( ne zna se koja je bolja) podarila je „Vrbi” bezvremenost i večnost...

Film „Vrba” Milča Mančevskog bio je prikazan na beogradskom Festu 2020. godine, tik pred proglašenje pandemije. Nedavno se dogodio njegov kratak, ali značajan ponovni susret sa beogradskom publikom, a takav susret bi trebalo ponoviti.