Влада као зимница

Србија је, после рекордно дугог чекања, под фирмом континуитета, добила владу која лако може да заврши у дисконтинуитету јер се од ње очекују одлуке које су до сада деценијама или месецима одлагане и одступају од политичке уравниловке која обележава напредњачку власт.

Александар Вучић каже да влада „треба да преживи ову, и можда следећу зиму. И то је то”.

Када се формирају кабинети, онда се не планира да они „преживљавају”, већ да у пуном мандату покушају да обаве послове. Сваком тиму треба времена за уигравање, а посебно овом у коме има доста нових лица. Испада да ће им, таман када почну да хватају замах, истећи рок употребе.

У природи је сваке прелазне владе да реши неке горуће проблеме. Попут ратног кабинета који уступи место мирнодопском када се конфликт оконча. Србија није у рату, али јесте у деценијском конфликту око Косова који све отвореније прети европској будућности земље.

Вучић одбија међусобно признање, против је и уласку Косова у УН. Зна шта неће, али убрзо ће морати да (са)зна шта хоће јер ће у супротном бити угрожена његова позиција. Како је губитак власти највећа јерес, председник се позадински труди да у влади све опције буду отворене, укључујући и оне које се још званично анатемишу.

Маневарски теснац у који је сам себе довео, председник би да пребаци на нов кабинет махом попуњен лојалистима који подржавају његово ауторитарно свевлашће. Време за доношење капиталних одлука је орочено, зато је и мандат владе скраћен.

Да ли је то припрема терена да се реши не само косовски проблем већ и други који се властима у међувремену натоварио на леђа: питање санкција Русији? Да ли је то део плана који је председник најавио одмах после избора. Влада за једнократну употребу. Као зимница.

Пошто свако јутро чита извештаје агенција које истражују какав одјек у јавности има свака његова изговорена реч, Вучић одлично зна да је јавност Србије већински против било каквог договора који подразумева независно Косово, и не одобрава казнене мере према Русији.

Али ако постоји „егзистенцијална угроженост” земље а упоредна анализа каже да ће наставак садашње политике донети велике штете, српски господин Њет могао би премијерку да директивно „замоли” да отвори процес корекција досадашњег континуитета.

Он у томе не би да учествује. Председник не би да се његово име, а камоли потпис, нађу испод евентуалних договора којима се противи најмање 70 одсто грађана. Подсећа на време када је Слободан Милошевићев једва успео да нахвата неког генерала који је, после ће се испоставити за лепу накнаду, потписао Кумановски споразум.

Одлуке би Вучић препустио влади, где се и креира спољна политика земље, па би то био сасвим редак случај у последњој деценији да се придржава уставних овлашћења. Када премијерка и министри обаве посао, а председник се претходно могуће склони у заклон понудом оставке, лако ћемо после у нове радне победе.

То што Вучић истиче да и опција оставке мора да постоји, примењени је маркетинг. Могао би да је понуди како би створио утисак да се доносе одлуке које он не „покрива” и тако покупио нове поене код наивних. Онда би аутобуси довлачили лаковерне грађане да му кличу да се врати. Не би имао срца да их одбије.

Ако се сценарио оставке уопште догоди, Вучић би се са кратког одсуства вратио окићен ловорикама. Избегао би да сноси последице своје победе. Као и они генерали који су после Куманова славили тријумф над НАТО.

Овај нови кабинет премијерке Ане Брнабић упошљава чак 25+3 министара, што се тумачи жељом правог мандатара – Вучића – да задовољи апетите чланова Српске напредне странке и коалиционих партнера. Министарства силе остају чврсто у рукама напредњака. Унутрашњи послови су ресор досадашњег шефа БИА Братислава Гашића, док Министарство одбране преузима досадашњи градоначелник Новог Сада Милош Вучевић.

Ако је дипломатија, вероватно најделикатнији посао у временима рата у Украјини, додељена социјалисти Ивици Дачићу, сигнал добре воље према Москви, онда би нове министарке за евроинтеграције, Тање Мишчевић, и енергетике, Дубравке Негре, могле да буду на ползу Западу.

Министарство за европске интеграције наговештава да ће се влада потпуније бавити овом тематиком која је формално била присутна у свакодневној реторици, али без истинских реформи. Нова министарка је експерт са вишегодишњим искуством, а то говори да ће се закочени замајац коначно покренути.

Влада је енергетику одредила као приоритет, што је рационално опредељење у временима глобалне кризе и после фијаска српске електропривреде. Нова ресорна министарка својом пословном биографијом улива поверење.

Њихова постављења требало би да балансирају одлазак министарке рударства и енергетике Зоране Михајловић, сасвим ретког поборника прозападне политике у досадашњем кабинету. Тврди се да је изостављена после серије изјава у којима се отворено залагала за увођење санкција и за осуду руских „зверстава” по Украјини.

Политичка будућност Михајловићеве је неизвесна, али она је већ добила упозорење од свог партијског шефа да се не заигра: „Шта хоћете, да сви буду венчани за фотељу 25 година, да нико не треба да буде промењен? Свако покаже своје лице, мислим да су то људи видели.”

Лидер СНС-а не воли таласања у странци у којој држи неприкосновену власт, па персоналним рокадама жели да онемогући да неки стари члан владе почне да се осећа сигурно, чак и независно. То је и за наук новим члановима кабинета. Порука да је „Србији потребан СНС, а СНС-у снажан лидер”, звучи као прекопирана са конгреса КП Кине на коме је устоличена неограничена власт Си Ђинпинга.

Вучић је под снажним притисцима Запада да реши косовски проблем, као и да се придружи казненим мерама Запада према Русији. Председник и једно и друго одбија, па састав нове владе сведочи о његовој жељи да настави да „врлуда”, како је описао своју садашњу политику. Врлудање може да значи и да ће континуитет заменити дисконтинуитетом за који он, наравно, неће бити одговоран.