Заборављени „тата цедевите”

Мартин Станковић, 77-годишњи Загрепчанин, магистар фармације кога због изума популарног напитка пријатељи и колеге зову „тата цедевите” живи у беди, пишу хрватски медији. Иако је његов напитак од 1970. годинеза кратко време освојио домаће и извозно тржиште и постао један од најпознатијих и најпродаванијих југословенских и хрватских производа, творац „цедевите” није добио нека посебна признања, а месечно живи са четири хиљаде куна, што је око 560 евра.

О томе да ли га је хрватска држава неправедно занемарила и заборавилау овим годинама, Станковић за „Јутарњи лист” каже да више не жели да размишља.

Из „Пливе” су га позвали једном на прославу 25 година постојања фабрике и уручили му повељу, присећа се.

Додаје да се у пензију повукао јер је увидео да им, успркос новим идејама, као стручњак више није потребан.

– Кад председник Хрватске господарске коморе Видошевић говори да Хрватска од самосталности није успела да развије ниједан нови светски бренд, често спомене успех „цедевите”. То ми као научнику представља велико задовољство. Да сам на Западу изумео сличан производ, вероватно бих се окитио уносним менаџерским уговором и засигурно би ме мудро маркетиншки експлоатисали. Овако живим анонимно и од пензије која износи четири хиљаде куна – испричао је Станковић и додао да му је драго што су недавно преминулој професорки Злати Бартл, која је изумела „вегету”, уручена заслужена висока признања.

Станковић сматра да је јавности остао непознат делом због социјалистичког начела „сви смо једнаки”, а делом због затворене пословне политике тадашње „Пливе” која је од „цедевите” стекла велику финансијску корист.

– Садашњи власник, природно, према мени нема никакве обавезе – тумачи творац популарног напитка који се дневно производио и у количинама од чак четири тоне и који је конкуренција годинама неуспешно покушавала да ископира.

За политичаре је Станковић био исподпросечни фармацеут.

– Ту си да нешто изумиш, па ти изуми, отприлике је био пословни мото фабрике која није претерано имала слуха за промоцију свог кадра. Партијско руководство дуго је оспоравало мој рад називајући ме фармацеутом исподпросека. Сећам се да сам тек после низа жалби добио статус самосталног истраживача – каже заборављени отац „цедевите”.

Е. Р.