Трећи „крсташ” у Кући славних светске кошарке

У Основној школи „Милица Павловић”, хигијену – предмет који је тада постојао – предавао нам је Милан Цига Васојевић који је, марта 1956, групу нас спортски опредељених дечака и девојчица одвео у Раднички – говорио је својевремено о својим почецима некадашњи кошаркашки репрезентативац Драгутин Чермак (1944–2021), један из плејаде спортских асова који су се афирмисали на Црвеном крсту.

Признање Милану Васојевићу (1932–1996), који је недавно постхумно примљен у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА), уједно је и признање српској кошарци, али и многим ентузијастима који су подигли Спортско друштво „Раднички”. Васојевић је трећи „крсташ” у Кући славних у Женеви, после Ранка Жеравице и Душана Ивковића.

Раднички, који се на уласку у свој други век опет бори за опстанак, постао је спортска сила захваљујући пре свега љубави коју су према њему имали локални момци и девојке, где су у првим деценијама највеће звезде били фудбалери и боксери. Кошарка је почела да расте тек почетком педесетих година прошлог века, захваљујући људима попут Васојевића који је у женској кошарци наставио да надграђује оно што је започео Жеравица.

Кошаркашице Радничког су успеле да прекину еру Црвене звезде (15 узастопних титула, 1946–1960), а ушле су у историју као први освајачи Купа Југославије (1960), после победе против Олимпије у Љубљани са 68:60, када су играле у саставу: Љубица Радуловић, Милица Радовановић, Босиљка Пешић, Загорка Симић (будућа Жеравица), Биљана Нешић, Нада Јовичић, Јелица Каленић, Анастазија Пухарић, Даринка Матић, Мирослава Ћетковић, Бранка Топаловић и Споменка Матић.

Овај трофеј су одбраниле савладавши Југомонтажу у Загребу са 44:40. Оба пута тренер је био Милан Васојевић, потоњи селектор женске репрезентације Југославије (1980–1989), освајач олимпијског сребра (1988) и бронзе (1980), европског сребра (1987) и бронзе (1980), као и злата и бронзе на светским универзитетским играма (1987. и 1989). На Универзијади у Загребу највеће екипне успехе Југославији донели су тренери који су живели у кругу од стотинак метара, на Црвеном крсту: Милан Васојевић, Душан Ивковић и Лазар Гроздановић.

Васојевић је свој највећи успех у мушкој кошарци остварио управо са Радничким, с којим је 1976. године стигао до финала Купа победника купова (као данас Еврокуп). Екипа се, као прва у четвртфиналној групи (скор 4-2) пласирала у полуфинале у којем је оба пута савладала Хувентуд (77:74, 94:80). У финалу, у Палма де Мајорки, Канту је био за нијансу бољи (87:86), предвођен Пјерлуиђијем Марцоратијем и Карлом Рекалкатијем. Најбољи стрелци финала били су Срећко Јарић (30) и Милун Маровић (29), а за Раднички су играли и Драги Ивковић (6), Драган Вучинић (2), Мирољуб Станковић (4), Зоран Прелевић, Душан Живановић, Бранко Бањанин, Павле Живановић, Мирољуб Дуги Дамњановић (14), Душан Зупанчић и Милован Тасић (1). У тој сезони екипа је играла и у финалу Купа Југославије у којем је изгубила од Босне са 98:87.

Вероватно ни у једном другом клубу у Европи није радило толико добрих тренера. У првим деценијама ту су били Ранко Жеравица, Боривоје Ценић, Миодраг Мија Стефановић, Страхиња Алагић, Тодор Лазић, Драгољуб Пљакић, Милан Цига Васојевић, Слободан Пива Ивковић, затим Братислав Бата Ђорђевић, Душан Ивковић, Божидар Маљковић, у новије време и Душко Вујошевић, Бошко Ђокић, Ацо Петровић, Мирослав Николић…