Ако се двоје не венчају, родиће се љубав

Једна од најважнијих турских ауторки Ајфер Тунч била је гост 65. Међународног београдског сајма књига, а код нас су преведена њена три романа „Светски бол” и „Ноћ зелене виле” (у издању „Геопоетике”) и „Крајње непоуздана кратка историја једне луднице”, као и књига приповедака „Судбина Азиз-бега и друге приче” (издања „Чигоја штампе”). Нашим читаоцима, њену прозу доступном су учиниле преводитељке Мирјана Маринковић и Весна Газдић.

Ајфер Тунч (1964) завршила је Факултет политичких наука на Универзитету у Инстанбулу. На конкурсу за најбољу причу „Јунус Нади”, који је 1989. године организовао дневни лист „Џумхуријет”, учествовала је са причом „Тајанствена” и освојила прво место. Њена књига животних искустава под називом „Ако сте слободни, моји родитељи ће вас посетити / Наш живот седамдесетих” (2001) побудила је велико интересовање читалаца, освојила је међународну награду „Балканика” за 2003. годину и преведена је на шест балканских језика. Од њеног сценарија под насловом „Облак у ваздуху”, који је подстакнут новелама Саита Фаика, снимљен је филм и приказан на Турској радио телевизији.

На почетку српског издања романа „Светски бол” Ајфер Тунч писала је о сећању на кратко пропутовање кроз Југославију и Србију у њеном детињству, а затим је закључила : „Историја је попут теста, изнова се обликује рукама кроз које пролази, а њен циљ најчешће није људско благостање. Књижевност је, пак, брилијант у рукама писаца. Сваки  писац брусећи тај брилијант ствара још сјајније, још драгоценије приче о хуманости. Желим да моји српски читаоци не верују у историју, већ у књижевност, дакле у добро”.

Однос према историјским темама у својим књигама објашњава овако:

– Историја је та која удаљава људе, политика је та која ствара непријатеље, књижевност приближава људе. Пошто историја и политика користе човека за своје циљеве, књижевност има управо супротну функцију и због тога мислим да је потребно да се сви обрате књижевности, а да занемаре оне ствари које их искоришћавају. Када књижевник пише о историји, он говори о ономе што се стварно десило. Ако причамо о свакодневици, која већ сутра постаје историја, политичари ће је брже-боље искористити и манипулисаће њом, тако да нећемо знати шта је ту истина, а шта лаж. Читаоци треба да се обрате књижевности како би сазнали праву историјску истину – каже за наш лист Ајфер Тунч.

По њеном мишљењу још увек не можемо да сагледамо последице технолошке револуције, али једно је сигурно – да је човек са дигиталном ером постао још усамљенији. На друштвеним мрежама праве се копије људи. На „Твитеру” су љути, а на „Инстаграму” су срећни, како је запазила.

Један јунак Ајфер Тунч каже да приче човека извлаче из сопственог понора и бацају га у поноре других, слично чине и њене приповести, бацају читаоца у вртлоге судбина, дубине људског карактера. Непрегледне колоне њених јунака дефилују временом које пролази, као да је настављање живота једина закономерност у хаосу збивања. О томе за наш лист каже:

– Човек је наклоњен трагичним сижеима о судбинама људи који су живели у неким прошлим епохама, тако спознаје да његова сопствена трагичност није усамљена и схвата позиције других. Ми живимо у таквим културама које су склоне величању бола и патње, а колико год да човек пати може да поднесе још патње. Нас не занима да читамо о оствареним љубавима, више нас привлачи оно што је недостижно. Стари путујући песник Ашик Вејсел има занимљиву изјаву: „Човек воли жену, ако се не венчају, родиће се љубав”. Потичем из такве културе и желим да истражујем границе овог феномена и да пишем о томе. Када говорим као човек, више волим оне личности које се боре, који су револуционари и бунтовници у животу. Али, исто тако не волим лажно бунтовништво, желим да пишем о ономе што је аутентично и стварно. О онима који су заиста побуњеници. Своју књижевност заснивам на неком феномену, проблему, самим тим потребни су ми људи. Они имају своју прошлост, породицу, тиме они повлаче друге ликове.