Оптужбе по рецепту НАТО-а

Руско-грузијско сучељавање на Кавказу добило је, рекло би се очекивану, пропагандно-правну димензију. Сукобљене стране међусобно се оптужују за етничко чишћење, за геноцид, за расно мотивисано вођење рата.

Намеће се закључак да су противници, и Руси и Грузини, пажљиво проучили пропагандне приручнике стратега и војсковођа НАТО-а. Наравно, ни (вербални) заштитници Грузије, из лагера те војне алијансе, не заостају за корисницима њиховог рецепта, без лиценце. На адресу Москве пристижу оптужбе са Запада за непримерену, дакле прекомерну, употребу силе.

Аргументација све три стране умногоме подсећа на стратегију дискредитације противника коју је користио НАТО као оправдање за своју незакониту агресију на СР Југославију 1999. године. Пада у очи тежња да се противник изложи међународној осуди уз помоћ преувеличаних, штавише и лажних, извештаја са ратишта.

Рецепт атлантских ратних стратега добро је познат. Од кувајтске увертире у рат са Ираком, преко израелских „превентивних” удара на Либан и на палестинске територије, преко Ирака, Авганистана и Србије, све до друге инвазије на Ирак. Противник се пусти да, по свом нахођењу, успостави „ред” у назовимо то непослушној регији. Под плаштом бриге за цивилно становништво покрећу се пропагандна и војна машинерија. По свршетку оружаних сукоба супротстављена страна се излаже огромној критици. Уз помоћ фабрикованих доказа, тражи се драстично кажњавање њеног политичког и војног врха, наравно и њена дугорочна изолација. Речено потврђују коментари са Запада, у којим је изражена сумња да су САД биле архитекте грузијске офанзиве на Јужну Осетију – да су, практично, жртвовале свог љубимца међу државицама насталим после распада Совјетског Савеза – не би ли дискредитовале Русију.

Новина је, међутим, да је и Москва применила пропагандну стратегију НАТО-а. Позивајући се на доказе који су, наводно, указивали да Грузија намерава да етнички очисти Осетију од Осета, слично припрема и Абхазији, ударили су свом силином на малену земљу. Потом су прибегли тактици доказивања да је руска примена силе била оправдана, ма у којој размери била дефинисана.

Према писању немачких медија, у кабинету председника Медведева, моћног заштитника Осета, у сукобу са Грузијом, припремљене су фотографије злочина грузијске војске. Руски председник је требало да их предочи свом саговорнику из Немачке, канцелару Ангели Меркел, приликом састанка у приморској бањи Сочи.

Ма колико логичан био наум руског председника, ма колико прозиран наум оних који су мотивисали Грузију да се упусти у сукоб са премоћним комшијом, остаје опомена да судбина Грузије може да задеси сваку државу, ако се, којим случајем, нађе на спорној граници интересних сфера.

Сукоб на Кавказу на драстичан начин је указао на ограниченост практичне вредности супериорности једног заштитника изван декларисане зоне утицаја. Тиме се намеће расправа о вредности понуда и принуда, такозваних гаранција, које су амерички стратези од пада Берлинског зида великодушно нудили државама и државицама широм света. Под одређеним условима, по Америку повољним, наравно. И оних сокољења, које други светски моћници нуде непослушним.

Уместо са такозваном униполарношћу, суочавамо се са мултиполарношћу неколико сила – САД, Русије, Кине, Индије... Свака је довољно моћна да може да игнорише јавно мњење светске заједнице народа када је реч о остварењу стратешких циљева у зацртаним интересним зонама. Истовремено је свака од њих исувише рањива да би се упустила у отворени сукоб са неким од глобалних ривала – да би одбранила своје штићенике.