Optužbe po receptu NATO-a

Rusko-gruzijsko sučeljavanje na Kavkazu dobilo je, reklo bi se očekivanu, propagandno-pravnu dimenziju. Sukobljene strane međusobno se optužuju za etničko čišćenje, za genocid, za rasno motivisano vođenje rata.

Nameće se zaključak da su protivnici, i Rusi i Gruzini, pažljivo proučili propagandne priručnike stratega i vojskovođa NATO-a. Naravno, ni (verbalni) zaštitnici Gruzije, iz lagera te vojne alijanse, ne zaostaju za korisnicima njihovog recepta, bez licence. Na adresu Moskve pristižu optužbe sa Zapada za neprimerenu, dakle prekomernu, upotrebu sile.

Argumentacija sve tri strane umnogome podseća na strategiju diskreditacije protivnika koju je koristio NATO kao opravdanje za svoju nezakonitu agresiju na SR Jugoslaviju 1999. godine. Pada u oči težnja da se protivnik izloži međunarodnoj osudi uz pomoć preuveličanih, štaviše i lažnih, izveštaja sa ratišta.

Recept atlantskih ratnih stratega dobro je poznat. Od kuvajtske uvertire u rat sa Irakom, preko izraelskih „preventivnih” udara na Liban i na palestinske teritorije, preko Iraka, Avganistana i Srbije, sve do druge invazije na Irak. Protivnik se pusti da, po svom nahođenju, uspostavi „red” u nazovimo to neposlušnoj regiji. Pod plaštom brige za civilno stanovništvo pokreću se propagandna i vojna mašinerija. Po svršetku oružanih sukoba suprotstavljena strana se izlaže ogromnoj kritici. Uz pomoć fabrikovanih dokaza, traži se drastično kažnjavanje njenog političkog i vojnog vrha, naravno i njena dugoročna izolacija. Rečeno potvrđuju komentari sa Zapada, u kojim je izražena sumnja da su SAD bile arhitekte gruzijske ofanzive na Južnu Osetiju – da su, praktično, žrtvovale svog ljubimca među državicama nastalim posle raspada Sovjetskog Saveza – ne bi li diskreditovale Rusiju.

Novina je, međutim, da je i Moskva primenila propagandnu strategiju NATO-a. Pozivajući se na dokaze koji su, navodno, ukazivali da Gruzija namerava da etnički očisti Osetiju od Oseta, slično priprema i Abhaziji, udarili su svom silinom na malenu zemlju. Potom su pribegli taktici dokazivanja da je ruska primena sile bila opravdana, ma u kojoj razmeri bila definisana.

Prema pisanju nemačkih medija, u kabinetu predsednika Medvedeva, moćnog zaštitnika Oseta, u sukobu sa Gruzijom, pripremljene su fotografije zločina gruzijske vojske. Ruski predsednik je trebalo da ih predoči svom sagovorniku iz Nemačke, kancelaru Angeli Merkel, prilikom sastanka u primorskoj banji Soči.

Ma koliko logičan bio naum ruskog predsednika, ma koliko proziran naum onih koji su motivisali Gruziju da se upusti u sukob sa premoćnim komšijom, ostaje opomena da sudbina Gruzije može da zadesi svaku državu, ako se, kojim slučajem, nađe na spornoj granici interesnih sfera.

Sukob na Kavkazu na drastičan način je ukazao na ograničenost praktične vrednosti superiornosti jednog zaštitnika izvan deklarisane zone uticaja. Time se nameće rasprava o vrednosti ponuda i prinuda, takozvanih garancija, koje su američki stratezi od pada Berlinskog zida velikodušno nudili državama i državicama širom sveta. Pod određenim uslovima, po Ameriku povoljnim, naravno. I onih sokoljenja, koje drugi svetski moćnici nude neposlušnim.

Umesto sa takozvanom unipolarnošću, suočavamo se sa multipolarnošću nekoliko sila – SAD, Rusije, Kine, Indije... Svaka je dovoljno moćna da može da ignoriše javno mnjenje svetske zajednice naroda kada je reč o ostvarenju strateških ciljeva u zacrtanim interesnim zonama. Istovremeno je svaka od njih isuviše ranjiva da bi se upustila u otvoreni sukob sa nekim od globalnih rivala – da bi odbranila svoje štićenike.