Санкције, ах те санкције

Почело је апелима, завршава са закључцима да ће Србији бити затворен пут европских интеграција уколико се не придружи западним санкцијама Русији. Београд је то месецима одбијао, а да ли долази време када ће одустати од свог тврдог става?

Или ће Србија бити на страни демократија и противника инвазије, или ће се њено одбијање тумачити као подршка ауторитарном агресору. Узалуд је Београд у УН био на супротној страни од Москве. Санкције су претворене у симбол политике.

Читава колекција западних званичника је још од почетка рата, у време изгласавања првог ЕУ пакета казнених мера Путиновом режиму, очекивала да се Србија придружи, да солидарно покаже да дели заједничке вредности. Није нико тамо претио „тешком батином”, као што преносе неки овдашњи медији, али јесте уследила лавина:

„Санкције Русији и владавина права су услов за даљи напредак Србије ка ЕУ” (Одбор за спољне послове Европског парламента), „Ударац на проширење Европске уније” (Владимир Билчик), „Русија сада тешко може бити узор, није земља коју бисте желели за пријатеља или савезника” (амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил).

Девет месеци и осам пакета казнених мера касније и изјава Александра Вулина да је завођење санкција Русији „суманута уцена” уз препоруку да Србија што пре схвати да јој место није у ЕУ, Србија је и даље једини кандидат за чланство који се није придружио унији. Европски парламент могао би да од ЕУ затражи да се обуставе приступни преговори докле год Србија не уведе санкције Русији. Гласање је овог месеца.

Да ли је, пажљиво вагајући, Александар Вучић дошао до закључка да би његову власт више коштало неувођење санкција него доношење мере коју не подржава 70 одсто грађана Србије? Да ли све то утиче да из Београда почну да се шаљу другачији сигнали?

Припрема терена се води опрезно, не на јуриш. Пуштао је Вучић да премијерка Ана Брнабић, на непријатно изненађење Москве, изјави да Русија данас ради оно што су неке друге земље урадиле Србији 1999. и 2008. Или да доскорашња министарка Зорана Михајловић оптужи шефа руске дипломатије да злоупотребљава то што Србија није увела санкције и да тиме покушава да покаже да Србија подржава агресију на Украјину. Чиста кост-бенефит анализа почела је хладним калкулацијама. Председник је рекао да Србија „тренутно” може да задржи садашњу позицију и да „за сада” неће уводити санкције, чиме је дао до знања да је промена могућа. Када? Док Србија не буде егзистенцијално угрожена.

„Док штета која се буде наносила Србији не буде толико већа од свега другог да ћемо морати да признамо да је жеља неких да уништи нашу позицију таква да морамо да прихватимо неку другачију реалност.”

Вучић је прорачунати прагмата и то је у оваквим околностима добро. Заокрет би био пре свега економски мотивисан. Ризик ограниченог приступа фондовима ЕУ, недоласка нових западних инвеститора, или евентуални одлазак постојећих је нешто што је за председника кошмар. Био би то озбиљан ударац економском успону који је – уз очување власти – Вучићев највећи циљ. Он своју политику темељи на остварењима у привреди, а не у подизању правне државе.

Могао је председник и раније да се одлучи за санкције. Побрао би значајне поене на Западу , али појело их време. Зашто се толико чекало? Због гаса? Из принципијелних разлога? Због упозорења из Москве да завођење санкција не би био пријатељски чин и да би представљао „политички харакири”?

Када би Москва обуставила гас или дигла његову цену у небеса, жртве би били грађани Србије – исти они који у великом броју славе Владимира из Кремља. Зашто би их окренуо против себе и поништио успехе руске пропагандне машинерије?

Неувођење санкција из принципа јесте у складу са искуствима кроз које је пролазила СР Југославија, али то су била друга времена. Вучић почетком октобра изговара: „Они којима ми нисмо увели санкције 230 дана су нама увели после три дана, а да их нико није притискао”. Политичко-дипломатска упозорења такође нису озбиљан аргумент.

Остаје зазор од реаговања домаће јавности. Вучић је пуну деценију грађане окретао од Запада и приближавао Истоку. Свестан је да би придруживање казненим мерама Русији неповољно одјекнуло и у бирачком телу његовог СНС-а. То што је он колосално допринео проруском расположењу је тема за себе.

Вучић заокрета не би требало да се плаши. Прво, то и није заокрет већ само повратак прокламованој геостратешкој оријентацији Србије ка ЕУ. Друго, Вучић би пуног бирачког резервоара могао себи да дозволи луксуз губитка неког процента гласова. Треће, промена курса била би још безболнија уз ангажман медија које контролише и који би преко ноћи покренули наратив да су санкције Русији у интересу српског напретка.

Штета је што је већ пропуштен моментум који је у политици изузетно важан. Уместо да је Србија реаговала правовремено, прихваћена је тактика одуговлачења. Имиџ Србије је нарушен. Но, на крају се броји резултат, воли да каже Вучић.

Придруживање санкцијама Русији био би државнички потез, и не би, као што тврде неки аналитичари, значио губитак Косова. Да ли је одлука донета под притисцима постаје мање важно. Памтило би се да ЕУ може да рачуна да је Србија савезник – и да то не заборави када нам буде потребна помоћ.

Тако смо, за релативно кратко време, стигли до тога да председник гласно каже: „Нећу бежати од тога да вам саопштим да смо променили неку одлуку ако видимо да просто не можемо даље и више.”

Био би то повољан епилог који би показао да су стратешка опредељења и здрава економска логика важнији од парола о братству и историјском савезништву. Радовало би ме ако Вучић своју политичку будућност ипак види на Западу, а не у Москви.