Sankcije, ah te sankcije

Počelo je apelima, završava sa zaključcima da će Srbiji biti zatvoren put evropskih integracija ukoliko se ne pridruži zapadnim sankcijama Rusiji. Beograd je to mesecima odbijao, a da li dolazi vreme kada će odustati od svog tvrdog stava?

Ili će Srbija biti na strani demokratija i protivnika invazije, ili će se njeno odbijanje tumačiti kao podrška autoritarnom agresoru. Uzalud je Beograd u UN bio na suprotnoj strani od Moskve. Sankcije su pretvorene u simbol politike.

Čitava kolekcija zapadnih zvaničnika je još od početka rata, u vreme izglasavanja prvog EU paketa kaznenih mera Putinovom režimu, očekivala da se Srbija pridruži, da solidarno pokaže da deli zajedničke vrednosti. Nije niko tamo pretio „teškom batinom”, kao što prenose neki ovdašnji mediji, ali jeste usledila lavina:

„Sankcije Rusiji i vladavina prava su uslov za dalji napredak Srbije ka EU” (Odbor za spoljne poslove Evropskog parlamenta), „Udarac na proširenje Evropske unije” (Vladimir Bilčik), „Rusija sada teško može biti uzor, nije zemlja koju biste želeli za prijatelja ili saveznika” (američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil).

Devet meseci i osam paketa kaznenih mera kasnije i izjava Aleksandra Vulina da je zavođenje sankcija Rusiji „sumanuta ucena” uz preporuku da Srbija što pre shvati da joj mesto nije u EU, Srbija je i dalje jedini kandidat za članstvo koji se nije pridružio uniji. Evropski parlament mogao bi da od EU zatraži da se obustave pristupni pregovori dokle god Srbija ne uvede sankcije Rusiji. Glasanje je ovog meseca.

Da li je, pažljivo vagajući, Aleksandar Vučić došao do zaključka da bi njegovu vlast više koštalo neuvođenje sankcija nego donošenje mere koju ne podržava 70 odsto građana Srbije? Da li sve to utiče da iz Beograda počnu da se šalju drugačiji signali?

Priprema terena se vodi oprezno, ne na juriš. Puštao je Vučić da premijerka Ana Brnabić, na neprijatno iznenađenje Moskve, izjavi da Rusija danas radi ono što su neke druge zemlje uradile Srbiji 1999. i 2008. Ili da doskorašnja ministarka Zorana Mihajlović optuži šefa ruske diplomatije da zloupotrebljava to što Srbija nije uvela sankcije i da time pokušava da pokaže da Srbija podržava agresiju na Ukrajinu. Čista kost-benefit analiza počela je hladnim kalkulacijama. Predsednik je rekao da Srbija „trenutno” može da zadrži sadašnju poziciju i da „za sada” neće uvoditi sankcije, čime je dao do znanja da je promena moguća. Kada? Dok Srbija ne bude egzistencijalno ugrožena.

„Dok šteta koja se bude nanosila Srbiji ne bude toliko veća od svega drugog da ćemo morati da priznamo da je želja nekih da uništi našu poziciju takva da moramo da prihvatimo neku drugačiju realnost.”

Vučić je proračunati pragmata i to je u ovakvim okolnostima dobro. Zaokret bi bio pre svega ekonomski motivisan. Rizik ograničenog pristupa fondovima EU, nedolaska novih zapadnih investitora, ili eventualni odlazak postojećih je nešto što je za predsednika košmar. Bio bi to ozbiljan udarac ekonomskom usponu koji je – uz očuvanje vlasti – Vučićev najveći cilj. On svoju politiku temelji na ostvarenjima u privredi, a ne u podizanju pravne države.

Mogao je predsednik i ranije da se odluči za sankcije. Pobrao bi značajne poene na Zapadu , ali pojelo ih vreme. Zašto se toliko čekalo? Zbog gasa? Iz principijelnih razloga? Zbog upozorenja iz Moskve da zavođenje sankcija ne bi bio prijateljski čin i da bi predstavljao „politički harakiri”?

Kada bi Moskva obustavila gas ili digla njegovu cenu u nebesa, žrtve bi bili građani Srbije – isti oni koji u velikom broju slave Vladimira iz Kremlja. Zašto bi ih okrenuo protiv sebe i poništio uspehe ruske propagandne mašinerije?

Neuvođenje sankcija iz principa jeste u skladu sa iskustvima kroz koje je prolazila SR Jugoslavija, ali to su bila druga vremena. Vučić početkom oktobra izgovara: „Oni kojima mi nismo uveli sankcije 230 dana su nama uveli posle tri dana, a da ih niko nije pritiskao”. Političko-diplomatska upozorenja takođe nisu ozbiljan argument.

Ostaje zazor od reagovanja domaće javnosti. Vučić je punu deceniju građane okretao od Zapada i približavao Istoku. Svestan je da bi pridruživanje kaznenim merama Rusiji nepovoljno odjeknulo i u biračkom telu njegovog SNS-a. To što je on kolosalno doprineo proruskom raspoloženju je tema za sebe.

Vučić zaokreta ne bi trebalo da se plaši. Prvo, to i nije zaokret već samo povratak proklamovanoj geostrateškoj orijentaciji Srbije ka EU. Drugo, Vučić bi punog biračkog rezervoara mogao sebi da dozvoli luksuz gubitka nekog procenta glasova. Treće, promena kursa bila bi još bezbolnija uz angažman medija koje kontroliše i koji bi preko noći pokrenuli narativ da su sankcije Rusiji u interesu srpskog napretka.

Šteta je što je već propušten momentum koji je u politici izuzetno važan. Umesto da je Srbija reagovala pravovremeno, prihvaćena je taktika odugovlačenja. Imidž Srbije je narušen. No, na kraju se broji rezultat, voli da kaže Vučić.

Pridruživanje sankcijama Rusiji bio bi državnički potez, i ne bi, kao što tvrde neki analitičari, značio gubitak Kosova. Da li je odluka doneta pod pritiscima postaje manje važno. Pamtilo bi se da EU može da računa da je Srbija saveznik – i da to ne zaboravi kada nam bude potrebna pomoć.

Tako smo, za relativno kratko vreme, stigli do toga da predsednik glasno kaže: „Neću bežati od toga da vam saopštim da smo promenili neku odluku ako vidimo da prosto ne možemo dalje i više.”

Bio bi to povoljan epilog koji bi pokazao da su strateška opredeljenja i zdrava ekonomska logika važniji od parola o bratstvu i istorijskom savezništvu. Radovalo bi me ako Vučić svoju političku budućnost ipak vidi na Zapadu, a ne u Moskvi.