Фаталне процене, катастрофалне грешке

Малерозни грузијски председник покушао је да попут Александра Великог мачем пресече Гордијев чвор исплетен око Јужне Осетије (и Абхазије). Невоља је била само у томе, констатовао је берлински „Велт”, што Михаил Сакашвили није Александар. Још мање Велики. И што иза њега није стајала толико моћна војна сила.

Овим циничним поређењем великог војсковође и претенциозног грузијског председника чија је пословична амбициозност готово увек била без покрића, а у овом случају три копља изнад његових могућности, начет је дугачак списак фаталних процена које су, сулудом ратном авантуром у Јужној Осетији, довеле до још дужег списка катастрофалних грешака: из погрешне анализе неминовно је следила погрешна стратегија.

Сакашвилијева најтежа заблуда била је управо процена да ће у сенци Олимпијских игара блицкригом повратити Јужну Осетију (и Абхазију) и такође на препад испословати спорни, и проблематични, улазак у НАТО.

Била је то, очигледно, погрешна процена и његових заштитника, јер је тешко поверовати да се својеглави грузијски председник баш толико отео својим протежерима да би сам и на своју руку самоубилачки скочио у амбис.

Тим „скоком” се, по уверењу једног броја европских аналитичара, не само опростио, можда и заувек, од две своје опсесије и два стратешка циља – они, наиме, упозоравају да, упркос причама о суверенитету, Јужна Осетија и Абхазија никад више неће ући у територијални састав Грузије, а врата западног војног савеза ће, бар на дуже време, остати затворена – него је ставио на коцку далеко крупнији улог: будућност саме Грузије као функционалне државе, политичку географију Кавказа и односе Русије и Запада.      

Сакашвили очигледно није схватио сигнал из Букурешта, с априлског НАТО самита, када су се Берлини Париз, па чак и Лондон, одлучно супротставили снажном притиску Џорџа Буша и одбили да Грузији (и Украјини) дају зелено светло за улазак у западну војну тврђаву.

Уз констатацију да се у алијансу не смеју „увозити” нерешени проблеми које претенденти имају са сопственим сепаратизмима, „староевропљанима” (фамозна Рамсфелдова синтагма из времена ирачке ратне авантуре у коју Париз и Берлин демонстративно нису хтели да ускоче) био је, за разлику од „придошлица” и „новајлија” са источне стране (они су у Букурешту стали на страну Американаца и били присталице уласка Грузије у НАТО), у првом плану обзир према Москви.

Сада с олакшањем примећују да је тај „обзир” био спасоносан: да су, брзоплето, попустили пред америчким притиском, и отворили врата сопствене куће Грузији, сада би, по члану пет НАТО споразума, и незаобилазном принципу обавезујуће солидарности („сви за једнога”) морали да уђу у рат са Русима, који Европа себи, без великог јада, не би смела да допусти. 

Грузијски председник је, такође, погрешно разумео и „косовске сигнале”. Оно што је Запад, опет под притиском и на инсистирање Вашингтона, упркос противљењу Москве, могао да оствари на Балкану, неће лако и без великог ризика моћи да реализује тик уз саме јужне руске границе.

Ратним хазардом, који му се вратио као бумеранг, Сакашвили је своје заштитнике у Белој кући, на чију је беспоговорну помоћ очигледно рачунао (у непромишљену авантуру је смишљено ушао док је још Буш у „седлу”), изложио бламажи, НАТО и Европскуунију је увео у кризу коју они нипошто нису хтели, а Русима, што му се „књижи” као неопростив грех, својом „трагичном грешком”, како констатује угледни мадридски „Паис”, пружио изванредну прилику да његову грешку капитализују и учврсте позицију на Кавказу.  

Генерални секретар НАТО, истина, и после свега, говори о томе да Грузији врата алијансе нису затворена, али је очигледно да од тога, у догледно време, неће ништа бити. Коментатори на Западу, с нескривеном горчином, констатују да би и (изнутра подељена) Украјина могла да се опрости „својих НАТО фантазија”.

Интересовање јавности концентрише се сада, после кавкаске драме, готово искључиво, на будуће односе Русије и Сједињених Држава. Иако ће се поузданије знати у ком смеру ће се кретати односи двеју сила, једне која очигледно губи глобални примат (САД) и друге која наступа са нараслим политичким, економским и војничким самопоуздањем (Русија), тек после америчких председничких избора, они који резонују хладније главе, верују да Москва и Вашингтон, упркос тренутном реторичком усијању, неће ући у ново издање старог хладног рата.

Сама Русија није заинтересована за конфронтацију, а Америка има ионако превише проблема које треба да реши. Оно што је најважније у свему томе, без обзира на њене стратешке интересе на Кавказу, који су Грузију и довели у њено интересно политичко видно поље, Америци је Русија потребнија од Грузије. Поред осталог, за „обуздавање” Ирана и, по мишљењу неких аналитичара, посебно као баланс према – Кини.