Fatalne procene, katastrofalne greške

Malerozni gruzijski predsednik pokušao je da poput Aleksandra Velikog mačem preseče Gordijev čvor ispleten oko Južne Osetije (i Abhazije). Nevolja je bila samo u tome, konstatovao je berlinski „Velt”, što Mihail Sakašvili nije Aleksandar. Još manje Veliki. I što iza njega nije stajala toliko moćna vojna sila.

Ovim ciničnim poređenjem velikog vojskovođe i pretencioznog gruzijskog predsednika čija je poslovična ambicioznost gotovo uvek bila bez pokrića, a u ovom slučaju tri koplja iznad njegovih mogućnosti, načet je dugačak spisak fatalnih procena koje su, suludom ratnom avanturom u Južnoj Osetiji, dovele do još dužeg spiska katastrofalnih grešaka: iz pogrešne analize neminovno je sledila pogrešna strategija.

Sakašvilijeva najteža zabluda bila je upravo procena da će u senci Olimpijskih igara blickrigom povratiti Južnu Osetiju (i Abhaziju) i takođe na prepad isposlovati sporni, i problematični, ulazak u NATO.

Bila je to, očigledno, pogrešna procena i njegovih zaštitnika, jer je teško poverovati da se svojeglavi gruzijski predsednik baš toliko oteo svojim protežerima da bi sam i na svoju ruku samoubilački skočio u ambis.

Tim „skokom” se, po uverenju jednog broja evropskih analitičara, ne samo oprostio, možda i zauvek, od dve svoje opsesije i dva strateška cilja – oni, naime, upozoravaju da, uprkos pričama o suverenitetu, Južna Osetija i Abhazija nikad više neće ući u teritorijalni sastav Gruzije, a vrata zapadnog vojnog saveza će, bar na duže vreme, ostati zatvorena – nego je stavio na kocku daleko krupniji ulog: budućnost same Gruzije kao funkcionalne države, političku geografiju Kavkaza i odnose Rusije i Zapada.      

Sakašvili očigledno nije shvatio signal iz Bukurešta, s aprilskog NATO samita, kada su se Berlini Pariz, pa čak i London, odlučno suprotstavili snažnom pritisku Džordža Buša i odbili da Gruziji (i Ukrajini) daju zeleno svetlo za ulazak u zapadnu vojnu tvrđavu.

Uz konstataciju da se u alijansu ne smeju „uvoziti” nerešeni problemi koje pretendenti imaju sa sopstvenim separatizmima, „staroevropljanima” (famozna Ramsfeldova sintagma iz vremena iračke ratne avanture u koju Pariz i Berlin demonstrativno nisu hteli da uskoče) bio je, za razliku od „pridošlica” i „novajlija” sa istočne strane (oni su u Bukureštu stali na stranu Amerikanaca i bili pristalice ulaska Gruzije u NATO), u prvom planu obzir prema Moskvi.

Sada s olakšanjem primećuju da je taj „obzir” bio spasonosan: da su, brzopleto, popustili pred američkim pritiskom, i otvorili vrata sopstvene kuće Gruziji, sada bi, po članu pet NATO sporazuma, i nezaobilaznom principu obavezujuće solidarnosti („svi za jednoga”) morali da uđu u rat sa Rusima, koji Evropa sebi, bez velikog jada, ne bi smela da dopusti. 

Gruzijski predsednik je, takođe, pogrešno razumeo i „kosovske signale”. Ono što je Zapad, opet pod pritiskom i na insistiranje Vašingtona, uprkos protivljenju Moskve, mogao da ostvari na Balkanu, neće lako i bez velikog rizika moći da realizuje tik uz same južne ruske granice.

Ratnim hazardom, koji mu se vratio kao bumerang, Sakašvili je svoje zaštitnike u Beloj kući, na čiju je bespogovornu pomoć očigledno računao (u nepromišljenu avanturu je smišljeno ušao dok je još Buš u „sedlu”), izložio blamaži, NATO i Evropskuuniju je uveo u krizu koju oni nipošto nisu hteli, a Rusima, što mu se „knjiži” kao neoprostiv greh, svojom „tragičnom greškom”, kako konstatuje ugledni madridski „Pais”, pružio izvanrednu priliku da njegovu grešku kapitalizuju i učvrste poziciju na Kavkazu.  

Generalni sekretar NATO, istina, i posle svega, govori o tome da Gruziji vrata alijanse nisu zatvorena, ali je očigledno da od toga, u dogledno vreme, neće ništa biti. Komentatori na Zapadu, s neskrivenom gorčinom, konstatuju da bi i (iznutra podeljena) Ukrajina mogla da se oprosti „svojih NATO fantazija”.

Interesovanje javnosti koncentriše se sada, posle kavkaske drame, gotovo isključivo, na buduće odnose Rusije i Sjedinjenih Država. Iako će se pouzdanije znati u kom smeru će se kretati odnosi dveju sila, jedne koja očigledno gubi globalni primat (SAD) i druge koja nastupa sa naraslim političkim, ekonomskim i vojničkim samopouzdanjem (Rusija), tek posle američkih predsedničkih izbora, oni koji rezonuju hladnije glave, veruju da Moskva i Vašington, uprkos trenutnom retoričkom usijanju, neće ući u novo izdanje starog hladnog rata.

Sama Rusija nije zainteresovana za konfrontaciju, a Amerika ima ionako previše problema koje treba da reši. Ono što je najvažnije u svemu tome, bez obzira na njene strateške interese na Kavkazu, koji su Gruziju i doveli u njeno interesno političko vidno polje, Americi je Rusija potrebnija od Gruzije. Pored ostalog, za „obuzdavanje” Irana i, po mišljenju nekih analitičara, posebno kao balans prema – Kini.