Тајна преписке Урсуле фон дер Лајен и директора „Фајзера”

Рекло би се да је скандал у који је уплетена шефица Европске комисије од оних који неће тек тако нестати јер како време пролази, јавност све више интригира које тајне крије телефон Урсуле фон дер Лајен. О томе је последњи пут, пре неки дан, у Загребу морала да говори европска јавна тужитељка Лаура Кодрута Ковеши, која је потврдила да је покренут случај у вези с набавком вакцина на основу притужби, а у којој централно место има шефица Европске комисије. Ковеши није пропустила ни да подвуче да је независност тужилаштва загарантована, да је закон једнак за све и да не постоји земља у Европи у којој нема корупције. Управо то што је закон једнак за све и буни јавност која се пита зашто већ месецима добија само штуре информације о овом случају и како је онда могуће да ЕК спорне поруке не даје на увид јавности или их, иако потпадају под закон о транспарентности – њихова шефица брише.

Наиме, месецима већ траје притисак на Урсулу фон дер Лајен која је признала да је размењивала поруке са извршним директором компаније „Фајзер”, Албертом Бурлом, у јеку пандемије и у часу док је ЕУ преговарала с компанијом о вакцинама. О њиховој преписци у сусрет уговору вредном око 35 милијарди евра, прво је у априлу прошле године писао „Њујорк тајмс”. Тако је настала афера позната као „Дилитгејт”. Лајенова је наводно размењивала СМС око месец дана са Бурлом, након чега је „Фајзер”, писао је амерички лист, добио уносне послове са ЕУ о набавци вакцина против вируса корона. Након што је овај чланак објављен, новинари су тражили, а што би требало да им буде омогућено Законом о приступу јавности документима, приступ порукама поменутим у тексту листа. Међутим, ЕК је одбила захтев па је тако случај доспео до ЕУ омбудсманке Емили О’Рајли, која је критиковала одлуку комисије да не даје поруке на увид. Међутим, притисак је растао па су из комисије узвратили да нису у могућности да пронађу преписку, али ни да немају ту обавезу. Готово да нема медија који није пренео одговор ЕК достављен европском омбудсману да се текстуалне поруке као краткотрајни, ефемерни документи не чувају, због чега их и не поседују. О’Рајли је објавила извештај у којем каже да се не мора чувати цео текстуални садржај, али да овај вид комуникације потпада под Закон о транспарентности ЕУ и да стога оне релевантне треба сачувати, због чега „није кредибилно тврдити другачије”. Брисел је након тога био узбуркан, али како време пролази, све чешће се медији питају да ли се тужилаштво уопште бави овим случајем. Штампа је и прошлог месеца писала да је европско јавно тужилаштво отворило истрагу о куповини вакцина против вируса корона од стране ЕУ, како би опет усмерили пажњу на улогу Фон дер Лајенове у том послу, могућој корупцији и намери да лично постигне договор с компанијом уместо да се ослања на преговарачке тимове.

Новинари с великом пажњом прате овај случај подсећајући да је ЕК и раније одбијала да обезбеди увид у документа. А Урсула фон дер Лајен и раније је критикована јер је „губила” поруке са службених телефона. Њу је, у време док је била немачка министарка одбране, опозиција оптуживала да је брисањем порука „затурила” доказе о „консултантској афери”. Објављивани су текстови о томе како је немачко Министарство одбране закључивало уносне уговоре са консултантским кућама, а испливале су тесне везе министарства и саветничке куће „Мекинси” у којој су радила деца Урсуле фон дер Лајен.