Tajna prepiske Ursule fon der Lajen i direktora „Fajzera”

Reklo bi se da je skandal u koji je upletena šefica Evropske komisije od onih koji neće tek tako nestati jer kako vreme prolazi, javnost sve više intrigira koje tajne krije telefon Ursule fon der Lajen. O tome je poslednji put, pre neki dan, u Zagrebu morala da govori evropska javna tužiteljka Laura Kodruta Koveši, koja je potvrdila da je pokrenut slučaj u vezi s nabavkom vakcina na osnovu pritužbi, a u kojoj centralno mesto ima šefica Evropske komisije. Koveši nije propustila ni da podvuče da je nezavisnost tužilaštva zagarantovana, da je zakon jednak za sve i da ne postoji zemlja u Evropi u kojoj nema korupcije. Upravo to što je zakon jednak za sve i buni javnost koja se pita zašto već mesecima dobija samo šture informacije o ovom slučaju i kako je onda moguće da EK sporne poruke ne daje na uvid javnosti ili ih, iako potpadaju pod zakon o transparentnosti – njihova šefica briše.

Naime, mesecima već traje pritisak na Ursulu fon der Lajen koja je priznala da je razmenjivala poruke sa izvršnim direktorom kompanije „Fajzer”, Albertom Burlom, u jeku pandemije i u času dok je EU pregovarala s kompanijom o vakcinama. O njihovoj prepisci u susret ugovoru vrednom oko 35 milijardi evra, prvo je u aprilu prošle godine pisao „Njujork tajms”. Tako je nastala afera poznata kao „Dilitgejt”. Lajenova je navodno razmenjivala SMS oko mesec dana sa Burlom, nakon čega je „Fajzer”, pisao je američki list, dobio unosne poslove sa EU o nabavci vakcina protiv virusa korona. Nakon što je ovaj članak objavljen, novinari su tražili, a što bi trebalo da im bude omogućeno Zakonom o pristupu javnosti dokumentima, pristup porukama pomenutim u tekstu lista. Međutim, EK je odbila zahtev pa je tako slučaj dospeo do EU ombudsmanke Emili O’Rajli, koja je kritikovala odluku komisije da ne daje poruke na uvid. Međutim, pritisak je rastao pa su iz komisije uzvratili da nisu u mogućnosti da pronađu prepisku, ali ni da nemaju tu obavezu. Gotovo da nema medija koji nije preneo odgovor EK dostavljen evropskom ombudsmanu da se tekstualne poruke kao kratkotrajni, efemerni dokumenti ne čuvaju, zbog čega ih i ne poseduju. O’Rajli je objavila izveštaj u kojem kaže da se ne mora čuvati ceo tekstualni sadržaj, ali da ovaj vid komunikacije potpada pod Zakon o transparentnosti EU i da stoga one relevantne treba sačuvati, zbog čega „nije kredibilno tvrditi drugačije”. Brisel je nakon toga bio uzburkan, ali kako vreme prolazi, sve češće se mediji pitaju da li se tužilaštvo uopšte bavi ovim slučajem. Štampa je i prošlog meseca pisala da je evropsko javno tužilaštvo otvorilo istragu o kupovini vakcina protiv virusa korona od strane EU, kako bi opet usmerili pažnju na ulogu Fon der Lajenove u tom poslu, mogućoj korupciji i nameri da lično postigne dogovor s kompanijom umesto da se oslanja na pregovaračke timove.

Novinari s velikom pažnjom prate ovaj slučaj podsećajući da je EK i ranije odbijala da obezbedi uvid u dokumenta. A Ursula fon der Lajen i ranije je kritikovana jer je „gubila” poruke sa službenih telefona. Nju je, u vreme dok je bila nemačka ministarka odbrane, opozicija optuživala da je brisanjem poruka „zaturila” dokaze o „konsultantskoj aferi”. Objavljivani su tekstovi o tome kako je nemačko Ministarstvo odbrane zaključivalo unosne ugovore sa konsultantskim kućama, a isplivale su tesne veze ministarstva i savetničke kuće „Mekinsi” u kojoj su radila deca Ursule fon der Lajen.