Судбина присилних повратника

Када се Кадрија Мехмедовић, пре две године, "добровољно" вратио са породицом из Немачке у Србију, после десетогодишњег боравка у тој земљи, "јер су биле исцрпљене све правне могућности да тамо даље остане", осетио је на сопственој кожи како је тешко поновно укључивање у средину из које је одавно отишао. Само за превод школских сведочанстава, како би његово дете овде наставило школовање, морао је да да стотину евра, а обнова личних докумената, чија је важност била истекла, била је толико компликована да је због тога морао да дође из Новог Пазара у Београд.

Зато је одлучио да помогне онима које је задесила иста судбина и основао је у Новом Пазару невладину организацију за помоћ повратницима из европских земаља. Посла има пуно: од укупног броја оних који долазе назад у Србију, више од половине враћа се, како тврди, у Санџак. Тада они имају "статус редовног грађанина, а не знају ни где треба да иду или шта да раде".

Мехмедовићева прича само је сажета слика онога с чиме ће се Србија наредних година све чешће суочавати, будући да је пре неколико дана потписан јединствени споразум о реадмисији, на основу којег ће земље

Европске уније враћати све наше држављане који тамо бораве без уредних докумената.

Процењује се да ће у земљу бити враћено од 50.000 до 150.000 људи (подаци ни у самој ЕУ нису систематизовани, а ово је процена Савета Европе). Иако ће тај процес тећи постепено, на основу детаљног проверавања сваке појединачне молбе, ипак се зна да ће та обавеза прихвата представљати знатан финансијски терет за ову државу: међу повратницима биће велики број Рома, али и других који су, углавном, сиромашни и којима је по повратку у земљу помоћ и те како потребна.

 – Уговори о реадмисији, па и онај који је пре неколико дана Србија потписала са ЕУ, таквог су карактера да надлежност МУП-а, практично, престаје на аеродрому. Они повратнике прихвате, утврде њихов идентитет и погледају путне листове и – од тада ти људи су слободни да иду куда хоће. Проблем је у томе што они врло често не знају где треба да иду или немају где да иду – објашњава нам и Владимир Петронијевић, координатор у невладиној организацији Група 484, која је, иначе, из европског фонда намењеног миграционој политици, добила "значајна средства" за свој пројекат, којима ће бити пружана и правна помоћ људима који се враћају у земљу, затим, психосоцијална помоћ, али и организовани курсеви језика и дата подршка покретању тзв. малог бизниса.

Европска унија до сада није, према његовим речима, издвајала значајнија средства за реинтеграцију повратника из земаља западне Европе. С обзиром на то да је чињеница да јединствени споразум о реадмисији не установљава обавезу ЕУ да новчано подржи реинтеграцију у овдашњу средину, а да је то, у ствари, материја која се решава у разговорима између Европске комисије и наших државних органа, Петронијевић каже:

– Врло је важно да наша држава предочи Европској унији чињеницу да успешна реинтеграција повратника у српско друштво није могућна без финансијске подршке ЕУ. А то, са друге стране, значи да држава мора да има јасне програме реинтеграције тих људи.

Има породица које су враћене из европских земаља претходних месеци, а смештене су на општини Палилула, које су толико сиромашне да ми покушавамо да прибавимо одећу и огрев како би ову зиму, напросто, преживеле – наводи Зорица Живојиновић, такође координатор у овој невладиној организацији.

ЕУ се "на одређени начин обавезала" да ће помоћи приликом повратка тих људи у нашу земљу, односно приликом њихове социјалне и економске реинтеграције, незванично сазнајемо из кругова блиских Влади Србије. Уосталом, то је својевремено пренео и Зоран Мартиновић, члан српске делегације у преговорима о споразуму о визним олакшицама и реадмисији, наводећи да је ЕУ та финансијска средства обећала од идуће године.

Истини за вољу, она то не мора да чини, јер је свака држава обавезна да прими своје држављане који илегално бораве на територији других земаља на своју територију.

– Али, ако је неко годинама био интегрисан у западноевропско друштво и сада се присилно враћа у средину у којој не постоји системска подршка његовом повратку, он ће тражити начине да се врати тамо где је дуго био интегрисан. Онда ће се опет, као ирегуларни мигрант вратити на територију земаља ЕУ – поручује Петронијевић и наглашава да је та врста "циркуларних миграција", односно новог таласа нерегуларних миграција, реална претња за ЕУ. Због тога он сматра да ће она морати да пронађе одређено финансијско решење за пројекте реинтеграције повратника.

Чињеница је, међутим, да је та помоћ до сада нерадо пружана. Како сазнајемо, на основу билатералних споразума о реадмисији са 15 земаља ЕУ, закључиваним од 1996. године до данас, европске земље нису желеле да пруже помоћ за реинтеграцију повратника, изузев Швајцарске, која се једина формалноправно била обавезала да ће то чинити, онда Луксембурга и, донекле, Немачке.