Чувао је шејх ужичке хришћане од насиља

Ужице – Стицај околности је хтео да две различите изложбе ове јесени у Ужицу, једна за другом, повежу заборављено османско наслеђе „малог Цариграда” и приче о дервишима из давног времена. Тако је од заборава сачуван старешина ужичких дервиша из 18. века, кога су хришћани упамтили по добру и одобрењу за оснивање најстарије цркве у овој вароши.

У склопу обележавања 160 година од ослобођења Ужица од турске власти, у музејској Јокановића кући је поставка „У малом Цариграду – османско наслеђе из збирки Народног музеја Ужица”. Један пано био је посвећен старешини дервиша шејху Мухамеду, сврстаном међу познате Ужичане.

Затим је у холу позоришта постављена изложба архивских докумената о великом писцу Меши Селимовићу, чије перо је непревазиђеним начином дочарало дервише и њихово доба.

Били су то поводи да се ововремени млађи Ужичани заинтересују за шејха Мухамеда. Дознали су са изложбе о османском наслеђу (аутора Катарине Доганџић Мићуновић и Немање Обрадовића) да је реч шејх (шеих) арапског порекла у турском добу обично значила старешину дервишке текије. Као и да је шејх Мухамед Ужичанин, како ту пише, једна од најзначајнијих личности које су се родиле и живеле у Ужицу.

Предање казује да је он чувао ужичке хришћане од насиља и зулума обесних, те да је зато страдао. Пише о томе: „У Ужицу 1746. избија буна муслиманске и хришћанске раје, обе погођене безакоњем и насиљем које су спроводиле локалне власти, а под патронатом београдског везира Сејид Мехмед-паше. Стожер побуне био је шејх Мухамед, дервиш халветијског реда, прослављен по својим проповедима у џамији. Након што је шејх Мухамед оклеветан на Порти, београдски паша му налаже да напусти Ужице и да се са породицом и са присталицама исели за Босну.„

Следи одговор шејха Мухамеда априла 1748. године: „Насиље не трпи ни Бог, ни његов посланик, ни наш цар. Ако бих ја повлађивао твом насиљу својим останком овде и покорио се твоме кривотвореном ферману који сте сачинили да би могли лакше народу насиље и неред правити, или се некуд преселио, учинио бих издају према Богу, његовом посланику и нашем цару, као што ви управљате по ћеифу или из незнања...„

Ту непослушност паша је решио да казни. „Дошло је до оружаног обрачуна војске и шејхових присталица, чије су куће, као и шејха Мухамеда, запаљене. Он је напустио Ужице и крио се  у селу Балотићи, на путу од Рожаја ка Призрену. Ту се крио до јесени 1750. када су га војници пећког паше Махмутбеговића пронашли и погубили. Глава шејха Мухамеда однета је пећком паши, а тело покопано на месту погубљења.„

Заборав је прекрио шејха Мухамеда Ужичанина кога је хришћанска раја сматрала заштитником. Редак запис о њему оставио је овдашњи пекар Миладин Радовић првих година 20. столећа: „У Ужицу је онда (у 18. в.) био неки шејх, турски духовник, много побожан и није никад нападао на Србе, те су зато неки Турци омрзли на шејха... Тај је шејх одобрио Србима да начине себи мало цркве где ће се Богу молити и још неке олакшице, те су и зато неки Турци омрзли шејха. Тада је по свој прилици подигнута Црква Светог Марка на вароши”, бележи Радовић.

Та богомоља, у ово доба обновљена, подигнута је (по новијим подацима) 1721. године, па је лањском свечаношћу свештенство обележило три века постојања.