Појас боршча на Балкану

Почело је, где би другде него на Косову. Иако су се Руси изненађујуће повукли са приштинског аеродрома „Слатина” препуштајући територију снагама НАТО-а, Србија је убрзо у Москви идентификовала савезника у одбрани свог суверенитета и територијалног интегритета.

Списак гестова захвалности је подужи, од продаје „НИС-а” и еуфорије око градње (заборављеног) „Јужног тока” преко споразума о стратешком партнерству до непридруживања разним резолуцијама УН, ЕУ или ОЕБС-а које се тичу Абхазије и Јужне Осетије, касније и Крима.

Москва је, вешто се ослањајући на историју, културу, веру и „меку моћ”, уз мало инвестиција почела да остварује несразмерно велики утицај. „Бранитељи Косова” дочекани су широм отворених руку. У заносу братства заборављало се понашање Русије према Србији кроз историју па је проглашавано вековно пријатељство.

Западни Балкан је још једном претворен у полигон борбе за интересе великих сила од којих су неки утицаји – либералног Запада – номинално добродошли, док су други – ауторитарног Истока – формално непожељни.

Овдашња власт, егзистеницијално упућена на Запад, прихватила је курс који је Србију гурао у наручје Кремља, где седе много даровитији стратези и дипломате од наших. Они добро знају да без емоција дефинишу руске интересе и да их пласирају кроз формулу одбране Косова, пансловенства и панправославља. У игру против „декадентних вредности” Запада, што укључује и људска права, укључена је и Српска православна црква.

Тако смо догурали дотле да доскорашњи министар изјави да ће Србији бити боље да што пре прихвати да јој у ЕУ није место – што је позната реторика Кремља који Унију представља као промашен пројекат нудећи алтернативу на Истоку.

Већина грађана Србије – који нису обавезни да познају историју или геостратегију – почели су да славе власт Владимира Путина, да га доживљава као свеца спаситеља српског Јерусалима. Истраживања говоре да је 70 одсто грађана против санкција Русији.

Не чуди. Разни таблоиди годинама шире наратив о „заверама” са Запада и плану НАТО-а да „уништи” Србију, да би после агресије на Украјину постали моћан медијски савезник Москве. Једна телевизија са националном фреквенцијом остварила је бум у рејтингу емисијом која је дестилисана руска пропаганда.

И шта сада? У амбијенту нових хладноратовских подела од Србије се захтева да се одлучи. После деценија политика две, три, четири столице није лако. Србија је рационално покушавала да оствари своје интересе на разним географским ширинама и дужинама, али то више није могуће у мери као до сада.

Придруживање санкцијама, које Запад очекује од Београда, има сасвим другу димензију од оне коју јој приписују овдашњи путинофили. То је гест солидарности, потврда да Србија наставља да брани принципе међународног права.

То што је исто то међународно право било брутално прекршено агресијом 1999, додатно обавезује Србију да осуди руску агресију и анексију четири украјинске области. То што је Путин, увезујући Косово и Донбас у исти пакет, показао спремност да призна Косово, уколико се призна сецесионизам који је организовао на истоку Украјине, требало би да нам буде наук – али многима који су заслепљени емоцијама није.

Политички блок који је спреман да председника оптужи са издају уколико промени став око санкција могао би да се пита зашто Руси не помогну српској браћи која се налазе на распећу? Зашто Москва, где упорно понављају да немају ништа против уласка Србије у ЕУ, не покаже минимум разумевања?

Казнене мере Србије биле би бледа слика санкција Немачке. Пошто су стварни ефекти минимални, у Кремљу би могли да кажу: разумемо под каквим сте притиском Запада, прогласите те санкције, а ми вам нећемо замерити. Али не кажу.

Иако презаузета на украјинском фронту, Русија не одустаје од намере да политички експлоатише регион земаља које су у знатној мери неконсолидоване, недовршене демократије. Опструкција се више не тиче само НАТО-а – можда и зато што су само Србија и БиХ ван – већ и подривања чланства у ЕУ истим методама које се користе за слабљење ЕУ изнутра: финансијском и другом подршком клеронационалистичким и десним формацијама.

Москва показује да жели да утиче на политику Србије, да остварује своје интересе на западном Балкану као свом „појасу боршча”. Зато нас, попут омиљеног Путиновог идеолога Александра Дугина, омамљују порукама да је „средиште света у Србији” .

Кремљу највише одговара статус кво на Косову јер је то регрутни центар дестабилизације. Тако је и са Босном и Херцеговином коју парализује политика Путиновог савезника, Милорада Додика. Тако је било у Црној Гори или Северној Македонији.

Србија је не само под снажним притисцима Запада већ и Русије – само се о првим гласно говори, док се други заташкавају и крију како се не би узнемиравали они који су недавно славили Путинов рођендан, а портрете руског председника шетали по литијама у Београду. Европском стрпљењу долази крај, а европски политичари, првенствено због сопствених грађана, не желе да у недоглед толеришу пркос који показујемо према целокупној ситуацији у којој се свет налази.

Завођење санкција Русији није антируски чин. То је прворазредан политички гест. И није заокрет, како се често чује у оптужбама на рачун председника. Нема заокрета. Ради се само о повратку на геостратешки пут који је Србија давно одабрала: ка Европској унији. Ка Западу.

То што је на том путу било превише „врлудања”, како признаје председник, то што се Србија Истоку приближила у мери која не доликује земљи кандидату за чланство у ЕУ, и то што је Москва показала на шта би све била спремна зарад свог интереса (признање Косова), морало би да буде озбиљна лекција властима у Београду пред којима је титански задатак да објасне да је спуштање проруске еуфорије у дугорочном интересу ове земље. Неће просперитет и запосленост донети руске, већ западне фирме.