Ритуал камионџија

Испред улаза у мотел постоји простран, државни паркинг на коме углавном одмарају возачи великих савремених друмских крстарица из готово свих европских и ваневропских земаља. Осим пространости, на паркингу нема готово ничега, један контејнер за смеће и два мобилна ве-цеа добијена из неке донације наших европских пријатеља.

Ипак, у смирај дана, на паркингу се одржава права ревија моћних машина свих светских произвођача камиона. Не зна човек чему пре да се диви, спољашњем изгледу или комфору у кабинама. Моћни фарови и украсне сијалице око кабине парају ноћно небо, алуминијумске фелне на двадесетак и више упарених точкова по камиону шљаште и враћају одсјај. У кабинама прави луксуз. Комфорни кревети, фрижидери, стерео уређаји, телевизори…

Камионџијама је то друга кућа у којој проведу највећи део свог живота на светским друмовима и паркинзима и врло су поносни на своје љубимце. Кад се зауставе и изађу из кабине, прво обиђу око камиона, пажљиво загледају испод каросерије, проверавају да ли су катанци и пломбе на товару исправни, успут нешто затегну, протрљају фарове, подесе ретровизоре.

Схватио сам одмах да је то уобичајени ритуал камионџија пред колегама који су ту већ дошли пре њих. Тиме они дају на значају својим љубимцима. Већ приликом паркирања труде се да заузму што бољу позицију на паркингу, да их сви виде, неки чак окрену и неколико кругова, турирају моторе и повремено трубећи да се звук чује неколико километара унаоколо. Подсећају ме на вране које се готово у исто време гнезде на околним јасеновима и свађају се око места на гранама.

Камионџије више нису велики корисници угоститељско-туристичких услуга у мотелима, како се то уобичајено мисли. Први разлог за то је журба да се што пре стигне до одредишта да се истовари роба и прихвати нови товар. Други али важнији је то што камионџије данас имају сав комфор у својим кабинама, од удобног кревета, фрижидера и малих плинских решоа за кафу, чај, па чак и за кување.

Једино што им у мотелу треба јесте пристојан тоалет, умиваоник и туш кабина, а то срећом имамо у издвојеном објекту, тик уз паркинг и за то нико не прави питање око цене. За оне који личну хигијену одржавају по источњачком адету, имамо у ве-цеима и тушеве у висини ве-це шоље.

Без обзира на језичке баријере, камионџије се ипак лако споразумевају јер је најчешћа тема њихове комуникације техника везана за њихове љубимце, а сви ти појмови и изрази су интернационалног карактера. То је онда и прилика за склапање краткотрајних успутних пријатељстава али сам приметио да се већина ових савремених друмских вукова већ одраније познаје и да међу њима влада неки неписани кодекс солидарности и узајамне помоћи.

Не знам да ли је то само на путу кроз Србију, али камионџије ипак путују у групама и то на националној основи. Тако се једне вечери паркира по пет-шест камиона из Турске, онда се групишу Мађари, па пристигну Бугари. Приметио сам да камионџије из земаља наше некадашње заједничке државе не фурају тај фазон. Долазе обашка, баш као и што смо некада живели заједно.
   Наше, домаће камионџије су најређи посетиоци паркинга. Логика је једноставна, држава нам је сувише мала да би се неко уморио од вожње с краја на крај Србије, дневнице су сувише мале да би покриле било какво луксузирање на путу. А и камиони нам у већини случајева нису баш репрезентативни да би се шепурили пред колегама.

Зато наше камионе можете видети негде у прикрајку паркинга, иза неког великог страног шлепера који се ту стидљиво шћућурио тек да предахне и да што пре крене даље.