Најбољи обавештајци су заувек остали неоткривени

Уочавање и повезивања наизглед маргиналних детаља, брзина размишљања и закључивања, моћ предвиђања која се граничи с видовитошћу – све то су особине које красе врхунске обавештајце. Знате ли како је Владимир Ваухник прозрео да Немачка спрема напад на Пољску, којим је 1. септембра 1939. и отпочео Други светски рат? Шетајући Берлином, где је 1938. ступио на дужност војног аташеа у посланству Краљевине Југославије, приметио да су из књижара готово преко ноћи нестали сви немачко-пољски речници. То проникнуће, уз укрштање с другим прикупљеним и аналитички обрађеним подацима, било је основ за прворазредну обавештајну информацију, каже за наш лист Симо Ц. Ћирковић, аутор књиге „Хефестов круг – структуре тајних служби од Аписа до Ранковића”, која је недавно изашла у издању „Порталибриса”.

Овај публициста, историограф и лексикограф са вишедеценијском новинарском каријером, у својој књизи речима је скицирао и портретисао готово 600 ликова из обавештајног сазвежђа ових простора у првој половини 20. века: од припадника служби Краљевине Србије и Југославије, преко Независне државе Хрватске и периода немачке окупације, до фамозне послератне Озне и Удбе. Тај временски распон обухвата и период када се профилишу модерни обавештајци, какве знамо из историјске литературе, књижевних дела и филмова. Или барем мислимо да знамо, будући да је реч о професији у чијим темељима је вештина да се завара властити траг и знакови присуства и деловања...

– Квалитетни обавештајци су привидно незаинтересовани посматрачи, често неупадљиве, просечне спољашности, замаскирани иза неистурених друштвених и професионалних положаја. За њих се каже да су спори у говору, а брзи у слушању, проницљиви су, имају аналитички ум и окретну памет. Умеју да сагледају догађаје испод површине садашњости и иза хоризонта будућности. Прибраност их не напушта ни у најкритичнијим ситуацијама. Рафинираност и манири се подразумевају, нарочито у опхођењу према дамама, које неретко инструментализују за своје циљеве – дочарава Ћирковић психопортрет модерног обавештајца високе класе.

Међу менталним предиспозицијама битним за овај позив, наш саговорник посебно издваја мнемоничарске способности. Мнемоничари или памтљивци у глави чувају „фајлове” с најразличитијим информацијама о људима на које се фокусирају – податке о њиховим навикама, карактеристикама, опредељењима, родбинским, пријатељским и емотивним везама. Ови колекционари туђих тајни у стању су да филтрирањем чињеница склапају мозаике и изводе закључке о циљаним појединцима и догађајима, и то тако брзо и ефикасно да би им и „Гугл” позавидео.

Наравно, обавештајци нису по рођењу супермени или иберменши, да искористимо немачки термин, будући да је концепт модерног обавештајца настао управо у тој земљи између 1930. и 1940. године. Многа знања и вештине у овом послу стичу се кроз теоријску и практичну обуку и на основу туђих искустава. Отуд и назив Ћирковићеве књиге „Хефестов круг”, по божанству из античке митологије у чијој надлежности су били сви занати.

– Током поменуте деценије, у Немачкој су се обавештајци најчешће регрутовали из банкарске струке, јер су припадници те бранше природно склони аналитици и систематичности. Као и данас, на цени су били људи који знају стране језике, муњевито мисле и прецизно одвајају битне од небитних чињеница. Уз то, било је пожељно да умеју да брзо куцају на писаћој машини, што је у то време било равно садашњем познавању компјутерских програма – каже Ћирковић.

Према његовим речима, у идеалне моделе обавештајаца новог кова спадао је и поменути пуковник Владимир Ваухник (1896–1955). Био је човек фантастично бритког и аналитичког ума, говорио је шест језика. У историји је упамћен по томе што је предвидео и термин могућег напада Немачке на СССР, а сазнао је и дојавио да ће нацисти 6. априла отпочети рат против Краљевине Југославије. Том високом рангу такође припадају двоструки агенти, браћа Иван (1910–1992) и Душан Попов (1912–1981), чије су мисије, каже Ћирковић, увек биле на ивици драме и ратног преокрета. Зато и не чуди што је Душко Попов био инспирација Иану Флемингу за креирање књижевног лика тајног агента Џејмса Бонда.

– Браћа Попов одрасла су у срцу Београда, били су интелигентни, префињени и рафинирани, брзи и окретни, говорили су неколико језика. На основу само једне чињенице могли су да закључе не само шта се догађа него и шта ће се догодити. Британци су их из немачког фундуса превели у своју обавештајну бригаду и то је био „трансфер” од историјског значаја – наглашава Ћирковић.

Тридесетих година прошлог века, у обавештајне структуре осим припадника елитних друштвених слојева ступају и појединци нижих социјалних статуса. Проширена је и лепеза занимања – осим банкарских делатника, кооптирани су и новинари, адвокати, преводиоци, лекари, па чак и универзитетски професори, сходно оперативним потребама. Наш саговорник напомиње како су у Београду уочи Другог светског рата комунистички конспиратори врбовали младе крзнарске трговце, који су по природи посла долазили у контакт са „обавештајно занимљивим” богатим светом.

– Пре врбовања за обавештајни рад, помно се процењује циљана особа, њени контакти, утицај на окружење. Затим се прави понуда, за сваког специфична. Код неког „пали” позивање на патриотизам и идеале, код другог материјална добит, код трећег нешто треће – објашњава Ћирковић.

Када је реч о мотивима за улазак у замршени, ризични, а понекад и по живот опасни обавештајни лавиринт, Ћирковић сматра да су пустоловни дух, адреналински изазов и хазардерска, готово коцкарска страст „погонска горива” у већини случајева.

– Уз то, надахнути су очекивањем да ће обавештајним каналима ући у елитне кругове, да ће након каријере имати лепу кућу на језеру, поред кога ће шетати пса и мирно провести старост, а да нико неће знати за њихову прошлост. Њихов идеал је – бити велики и остати недокучив. Међутим, многи су се преиграли, уљуљкали се у веровању да нису оставили траг по коме ће их ловци наћи. Зато се с правом каже да најуспешнији обавештајци они о којима готово ништа не знамо, који су остали нераскринкани – истиче аутор „Хефестовог круга”.

На страницама ове књиге су и записи о десетак жена са овдашњег обавештајног простора. Каријера једне од њих била је надахнуће ауторима филма „Вера”, који је ових дана на репертоару домаћих биоскопа.

– Живот Вере Пешић (1919–1944) искоришћен је у филму за инсценацију обавештајног света, по Лекареовском моделу. У збиљи, она у том свету није била међу водећим играчима, али су Верин кратак, узбудљив и трагичан животопис, уз бројне љубавно-шпијунске везе, изузетно захвалан за синеастичку обраду – каже Ћирковић, кроз чију књигу дефилују стотине сличних ликова: обавештајних хероја и антихероја, патриота и вишеструких шпијуна, оданих идеалиста и прелетача у гнезда нових господара. Њихове биографије, када би се овековечиле на филму, уопште не би захтевале маштовиту сценаристичку надградњу.

– Многи сматрају да данас не постоје личности таквог формата, да је доба интернета, електронских база података и технолошког надзирања сваке врсте послало у историју класичне обавештајце. Међутим, без података врхунских теренских оперативаца, који ненаметљиво прилазе ономе што је срж интересовања – нема ваљане финалне одлуке. Из обавештајних служби стижу непроцењиво важне информације на основу којих врх сваке државе процењује којим путем ићи да би се заобишле опасности. Оне су својеврсни одводни громобрани који, заједно с дипломатијом, неутралишу спољне притиске – закључује Симо Ц. Ћирковић.

Доушници, потказивачи и брбљивци

Структуре обавештајних служби не чине само врхунски обавештајци и шпијуни, већ и „играчи” скромнијег формата – доушници, конфиденти и сикофанти.

– Доушник је кандидат за тајног агента. Он добија агентску шифру и обавештајни надзор, односно оног ко га контролише, коме подноси извештаје. У хијерархији, испод њих су конфиденти, ситни доушници, а степеницу ниже су сикофанти, потказивачи и клеветници, чије се сигналне информације подвргавају даљој обради. У теренском раду драгоценим „материјалом” сматрају се људи који су по својој природи склони да причају више него што треба. Они у наизглед неформалном разговору, уз пиће, буду вешто навучени да кажу и понешто што се може испоставити као битан податак – објашњава Ћирковић.

Крцун и његови „мангупи”

Једна од најживописнијих фигура послератног комунистичког обавештајног апарата био је Слободан Пенезић Крцун (1918–1964), оснивач Одељења за заштиту народа у Србији – Озне.

– У себи је сједињавао ледену одлучност с језуитском преданошћу Партији и њеним државотворним и идеолошким циљевима. Руководио је операцијом хватања Драже Михаиловића и гвозденом руком контролисао Србију, важио је за човека за кога не постоји немогућа мисија. За припаднике своје службе био је неприкосновени идол и ауторитет. Знао је да буде непомирљиво строг, али и шармантно благ, да сарадницима који би направили неки пропуст да опрост и другу шансу. Чак је и симпатисао људе који се у неким питањима с њим споре, који су спремни да отворено изнесу свој став и мишљење. Своје оперативце, официре-сараднике, од милоште је називао „мангупима”, стварајући међу њима осећај припадништва чврстом братству људи блиских по фанатизму и беспоговорној привржености маршалу Титу, вођи револуцује. Међу „својима” је неговао форме привидног егалитаризма – у мензи није било разлике међу чиновима, сви су се понашали као равноправни чланови једне чврсте дружине – каже Ћирковић.

Краљ Александар – опсесивни сакупљач тајни

За Јосипа Броза Тита се с правом каже да је своју моћ и власт темељио на обавештајном апарату, али је мање познато да се и претходни владар Југославије, краљ Александар Карађорђевић, умногоме ослањао на тај инструмент силе.

– Имао је две личне обавештајне службе, а из обиља достављених података извлачио је чињенице које је користио за ковање властитих политичких планова и кадровских комбинација. Волео је да зна шта се догађа међу дипломатама у престоници, шта раде њихове жене, о чему се прича у чаршији и по кулоарима, какво је политичко расположење у Загребу, Љубљани, Сарајеву. У свим значајнијим странкама је имао инсајдере, изворе информација. Био је велики (зло)памтљивац, у глави је држао на стотине досијеа о њему важним личностима, опсесивно је прикупљао њихове личне тајне да сваког од њих у датом тренутку може да уцени. Ипак, као обавештајац, пао је на најважнијем задатку – није успео да заштити властити живот, мада је имао информације да се у Марсељу спрема атентат, али је том упозорењу приступио нехајно – наводи Ћирковић.