Najbolji obaveštajci su zauvek ostali neotkriveni

Uočavanje i povezivanja naizgled marginalnih detalja, brzina razmišljanja i zaključivanja, moć predviđanja koja se graniči s vidovitošću – sve to su osobine koje krase vrhunske obaveštajce. Znate li kako je Vladimir Vauhnik prozreo da Nemačka sprema napad na Poljsku, kojim je 1. septembra 1939. i otpočeo Drugi svetski rat? Šetajući Berlinom, gde je 1938. stupio na dužnost vojnog atašea u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije, primetio da su iz knjižara gotovo preko noći nestali svi nemačko-poljski rečnici. To proniknuće, uz ukrštanje s drugim prikupljenim i analitički obrađenim podacima, bilo je osnov za prvorazrednu obaveštajnu informaciju, kaže za naš list Simo C. Ćirković, autor knjige „Hefestov krug – strukture tajnih službi od Apisa do Rankovića”, koja je nedavno izašla u izdanju „Portalibrisa”.

Ovaj publicista, istoriograf i leksikograf sa višedecenijskom novinarskom karijerom, u svojoj knjizi rečima je skicirao i portretisao gotovo 600 likova iz obaveštajnog sazvežđa ovih prostora u prvoj polovini 20. veka: od pripadnika službi Kraljevine Srbije i Jugoslavije, preko Nezavisne države Hrvatske i perioda nemačke okupacije, do famozne posleratne Ozne i Udbe. Taj vremenski raspon obuhvata i period kada se profilišu moderni obaveštajci, kakve znamo iz istorijske literature, književnih dela i filmova. Ili barem mislimo da znamo, budući da je reč o profesiji u čijim temeljima je veština da se zavara vlastiti trag i znakovi prisustva i delovanja...

– Kvalitetni obaveštajci su prividno nezainteresovani posmatrači, često neupadljive, prosečne spoljašnosti, zamaskirani iza neisturenih društvenih i profesionalnih položaja. Za njih se kaže da su spori u govoru, a brzi u slušanju, pronicljivi su, imaju analitički um i okretnu pamet. Umeju da sagledaju događaje ispod površine sadašnjosti i iza horizonta budućnosti. Pribranost ih ne napušta ni u najkritičnijim situacijama. Rafiniranost i maniri se podrazumevaju, naročito u ophođenju prema damama, koje neretko instrumentalizuju za svoje ciljeve – dočarava Ćirković psihoportret modernog obaveštajca visoke klase.

Među mentalnim predispozicijama bitnim za ovaj poziv, naš sagovornik posebno izdvaja mnemoničarske sposobnosti. Mnemoničari ili pamtljivci u glavi čuvaju „fajlove” s najrazličitijim informacijama o ljudima na koje se fokusiraju – podatke o njihovim navikama, karakteristikama, opredeljenjima, rodbinskim, prijateljskim i emotivnim vezama. Ovi kolekcionari tuđih tajni u stanju su da filtriranjem činjenica sklapaju mozaike i izvode zaključke o ciljanim pojedincima i događajima, i to tako brzo i efikasno da bi im i „Gugl” pozavideo.

Naravno, obaveštajci nisu po rođenju supermeni ili ibermenši, da iskoristimo nemački termin, budući da je koncept modernog obaveštajca nastao upravo u toj zemlji između 1930. i 1940. godine. Mnoga znanja i veštine u ovom poslu stiču se kroz teorijsku i praktičnu obuku i na osnovu tuđih iskustava. Otud i naziv Ćirkovićeve knjige „Hefestov krug”, po božanstvu iz antičke mitologije u čijoj nadležnosti su bili svi zanati.

– Tokom pomenute decenije, u Nemačkoj su se obaveštajci najčešće regrutovali iz bankarske struke, jer su pripadnici te branše prirodno skloni analitici i sistematičnosti. Kao i danas, na ceni su bili ljudi koji znaju strane jezike, munjevito misle i precizno odvajaju bitne od nebitnih činjenica. Uz to, bilo je poželjno da umeju da brzo kucaju na pisaćoj mašini, što je u to vreme bilo ravno sadašnjem poznavanju kompjuterskih programa – kaže Ćirković.

Prema njegovim rečima, u idealne modele obaveštajaca novog kova spadao je i pomenuti pukovnik Vladimir Vauhnik (1896–1955). Bio je čovek fantastično britkog i analitičkog uma, govorio je šest jezika. U istoriji je upamćen po tome što je predvideo i termin mogućeg napada Nemačke na SSSR, a saznao je i dojavio da će nacisti 6. aprila otpočeti rat protiv Kraljevine Jugoslavije. Tom visokom rangu takođe pripadaju dvostruki agenti, braća Ivan (1910–1992) i Dušan Popov (1912–1981), čije su misije, kaže Ćirković, uvek bile na ivici drame i ratnog preokreta. Zato i ne čudi što je Duško Popov bio inspiracija Ianu Flemingu za kreiranje književnog lika tajnog agenta Džejmsa Bonda.

– Braća Popov odrasla su u srcu Beograda, bili su inteligentni, prefinjeni i rafinirani, brzi i okretni, govorili su nekoliko jezika. Na osnovu samo jedne činjenice mogli su da zaključe ne samo šta se događa nego i šta će se dogoditi. Britanci su ih iz nemačkog fundusa preveli u svoju obaveštajnu brigadu i to je bio „transfer” od istorijskog značaja – naglašava Ćirković.

Tridesetih godina prošlog veka, u obaveštajne strukture osim pripadnika elitnih društvenih slojeva stupaju i pojedinci nižih socijalnih statusa. Proširena je i lepeza zanimanja – osim bankarskih delatnika, kooptirani su i novinari, advokati, prevodioci, lekari, pa čak i univerzitetski profesori, shodno operativnim potrebama. Naš sagovornik napominje kako su u Beogradu uoči Drugog svetskog rata komunistički konspiratori vrbovali mlade krznarske trgovce, koji su po prirodi posla dolazili u kontakt sa „obaveštajno zanimljivim” bogatim svetom.

– Pre vrbovanja za obaveštajni rad, pomno se procenjuje ciljana osoba, njeni kontakti, uticaj na okruženje. Zatim se pravi ponuda, za svakog specifična. Kod nekog „pali” pozivanje na patriotizam i ideale, kod drugog materijalna dobit, kod trećeg nešto treće – objašnjava Ćirković.

Kada je reč o motivima za ulazak u zamršeni, rizični, a ponekad i po život opasni obaveštajni lavirint, Ćirković smatra da su pustolovni duh, adrenalinski izazov i hazarderska, gotovo kockarska strast „pogonska goriva” u većini slučajeva.

– Uz to, nadahnuti su očekivanjem da će obaveštajnim kanalima ući u elitne krugove, da će nakon karijere imati lepu kuću na jezeru, pored koga će šetati psa i mirno provesti starost, a da niko neće znati za njihovu prošlost. Njihov ideal je – biti veliki i ostati nedokučiv. Međutim, mnogi su se preigrali, uljuljkali se u verovanju da nisu ostavili trag po kome će ih lovci naći. Zato se s pravom kaže da najuspešniji obaveštajci oni o kojima gotovo ništa ne znamo, koji su ostali neraskrinkani – ističe autor „Hefestovog kruga”.

Na stranicama ove knjige su i zapisi o desetak žena sa ovdašnjeg obaveštajnog prostora. Karijera jedne od njih bila je nadahnuće autorima filma „Vera”, koji je ovih dana na repertoaru domaćih bioskopa.

– Život Vere Pešić (1919–1944) iskorišćen je u filmu za inscenaciju obaveštajnog sveta, po Lekareovskom modelu. U zbilji, ona u tom svetu nije bila među vodećim igračima, ali su Verin kratak, uzbudljiv i tragičan životopis, uz brojne ljubavno-špijunske veze, izuzetno zahvalan za sineastičku obradu – kaže Ćirković, kroz čiju knjigu defiluju stotine sličnih likova: obaveštajnih heroja i antiheroja, patriota i višestrukih špijuna, odanih idealista i preletača u gnezda novih gospodara. Njihove biografije, kada bi se ovekovečile na filmu, uopšte ne bi zahtevale maštovitu scenarističku nadgradnju.

– Mnogi smatraju da danas ne postoje ličnosti takvog formata, da je doba interneta, elektronskih baza podataka i tehnološkog nadziranja svake vrste poslalo u istoriju klasične obaveštajce. Međutim, bez podataka vrhunskih terenskih operativaca, koji nenametljivo prilaze onome što je srž interesovanja – nema valjane finalne odluke. Iz obaveštajnih službi stižu neprocenjivo važne informacije na osnovu kojih vrh svake države procenjuje kojim putem ići da bi se zaobišle opasnosti. One su svojevrsni odvodni gromobrani koji, zajedno s diplomatijom, neutrališu spoljne pritiske – zaključuje Simo C. Ćirković.

Doušnici, potkazivači i brbljivci

Strukture obaveštajnih službi ne čine samo vrhunski obaveštajci i špijuni, već i „igrači” skromnijeg formata – doušnici, konfidenti i sikofanti.

– Doušnik je kandidat za tajnog agenta. On dobija agentsku šifru i obaveštajni nadzor, odnosno onog ko ga kontroliše, kome podnosi izveštaje. U hijerarhiji, ispod njih su konfidenti, sitni doušnici, a stepenicu niže su sikofanti, potkazivači i klevetnici, čije se signalne informacije podvrgavaju daljoj obradi. U terenskom radu dragocenim „materijalom” smatraju se ljudi koji su po svojoj prirodi skloni da pričaju više nego što treba. Oni u naizgled neformalnom razgovoru, uz piće, budu vešto navučeni da kažu i ponešto što se može ispostaviti kao bitan podatak – objašnjava Ćirković.

Krcun i njegovi „mangupi”

Jedna od najživopisnijih figura posleratnog komunističkog obaveštajnog aparata bio je Slobodan Penezić Krcun (1918–1964), osnivač Odeljenja za zaštitu naroda u Srbiji – Ozne.

– U sebi je sjedinjavao ledenu odlučnost s jezuitskom predanošću Partiji i njenim državotvornim i ideološkim ciljevima. Rukovodio je operacijom hvatanja Draže Mihailovića i gvozdenom rukom kontrolisao Srbiju, važio je za čoveka za koga ne postoji nemoguća misija. Za pripadnike svoje službe bio je neprikosnoveni idol i autoritet. Znao je da bude nepomirljivo strog, ali i šarmantno blag, da saradnicima koji bi napravili neki propust da oprost i drugu šansu. Čak je i simpatisao ljude koji se u nekim pitanjima s njim spore, koji su spremni da otvoreno iznesu svoj stav i mišljenje. Svoje operativce, oficire-saradnike, od milošte je nazivao „mangupima”, stvarajući među njima osećaj pripadništva čvrstom bratstvu ljudi bliskih po fanatizmu i bespogovornoj privrženosti maršalu Titu, vođi revolucuje. Među „svojima” je negovao forme prividnog egalitarizma – u menzi nije bilo razlike među činovima, svi su se ponašali kao ravnopravni članovi jedne čvrste družine – kaže Ćirković.

Kralj Aleksandar – opsesivni sakupljač tajni

Za Josipa Broza Tita se s pravom kaže da je svoju moć i vlast temeljio na obaveštajnom aparatu, ali je manje poznato da se i prethodni vladar Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević, umnogome oslanjao na taj instrument sile.

– Imao je dve lične obaveštajne službe, a iz obilja dostavljenih podataka izvlačio je činjenice koje je koristio za kovanje vlastitih političkih planova i kadrovskih kombinacija. Voleo je da zna šta se događa među diplomatama u prestonici, šta rade njihove žene, o čemu se priča u čaršiji i po kuloarima, kakvo je političko raspoloženje u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu. U svim značajnijim strankama je imao insajdere, izvore informacija. Bio je veliki (zlo)pamtljivac, u glavi je držao na stotine dosijea o njemu važnim ličnostima, opsesivno je prikupljao njihove lične tajne da svakog od njih u datom trenutku može da uceni. Ipak, kao obaveštajac, pao je na najvažnijem zadatku – nije uspeo da zaštiti vlastiti život, mada je imao informacije da se u Marselju sprema atentat, ali je tom upozorenju pristupio nehajno – navodi Ćirković.