Бирократско етничко чишћење

Брисање грађана пореклом из других југословенских република – свих оних које је власт прогласила "неподобним", јер нису 1991. благовремено затражили словеначко држављанство – из регистра сталног пребивалишта дуго је прикривано, па шира јавност а ни већина избрисаних нису знали шта им се дешава све док то није осудио словеначки Уставни суд као "незакониту и противуставну праксу" и то тек 1999, иако је локални Хелсиншки монитор уз љубљанску "Младину" још 1994. упозорио на патње "избрисаних". Тако се сазнало да је државни врх Словеније 26. фебруара 1992. наредио спровођење тајног административног етничког чишћења чиме је према незваничним информацијама око 80.000, а званично 18.305 особа остало без пребивалишта.

"Брисање" је повлачило тешке последице – сва лична документа постала су преко ноћи безвредан папир које су државни чиновници одузимали жртвама наредних година, најчешће током покушаја да регулишу неки административни посао у општини или полицији. Важећи документи уништавани су на лицу места пред очима жртава, без речи објашњења, писмене одлуке, правне поуке или права на жалбу.

МУП је упркос осудама правних ауторитета одбацивао оптужбе о нелегалности својих поступака. Таква политика је безбрижно спровођена релативно дуго због појачане ксенофобије Словенаца после осамостаљења, а на избрисане није упозоравао готово нико.

Прва је то учинила Тања Петовар, адвокат из Београда, која је у Словенији тада водила организацију "Цивиц линк", а поред ње часни изузетак представља шака словеначких правника на челу са др Љубом Бавцоном.

Да брисање почива на етничком принципу потврдио је 1994. у разговору за "Младину" један од родоначелника "брисања" Славко Дебелак, тадашњи подсекретар за управне послове у словеначком МУП-у. Дебелак је објаснио да је полиција била "пред дилемом да ли да се ослања искључиво на право, а право је релативно и одраз времена, или да узме у обзир и неку врсту јавног интереса; знате, шта људи мисле – народ буквално пријави сваког ко се вратио", при чему је Дебелак алудирао на "народне непријатеље" – бивше официре ЈНА, чије су породице остале у Словенији. А пошто је "јавни интерес" издигнут над важећим законима, МУП није могао да се држи права јер би тиме направио "више штете", описује Дебелак.

Законитост је претворена у трабант "јавног интереса", а словеначки МУП у кадију – као некад немачка полиција у Трећем рајху – судио је "у складу са здравим народним осећањем", које је вапило за протеривањем "јужњака", прво официра ЈНА а онда и осталих "избрисаних". За овакву политику одговорност носе тадашњи председник Милан Кучан, тадашњи премијер Лојзе Петерле (данас најјачи кандидат за Дрновшеково место), министар одбране Јанез Јанша (данас премијер), министар правосуђа Иво Бизјак (потоњи омбудсман!) и министар унутрашњих послова Игор Бавчар (сада председник управе Истрабенца) који је наредио да се "избрисани", противно словеначком закону, избацују из земље чак без писмене одлуке суда и права жалбе, о чему је депешу словеначким полицајцима 27. 2. 1992. послао подсекретар словеначког МУП-а Славко Дебелак (незванично сазнајемо, донедавни саветник за проблематику држављанства у Црној Гори и на Косову). И Погоревц је напредовао, сада је шеф изборног штаба председничког кандидата Петерлеа, а некадашња Дебелакова десна рука у пословима брисања људи Аленка Месоједец-Првиншек води организацију "Маррy" у Скопљу.