Себични ген (не)постоји

ГЕНЕТИКА
Да ли је Ричард Докинс – често оспораван, а ретко хваљен због себичног гена – после толико времена завредио уверљиво признање?

Недавно је подржана дуго оповргавана претпоставка прослављеног британског биолога „да смо ми, и све остале животиње, машине што су их створили наши гени”.

Чувена књига „Себични ген” увелико је 1976. усталасала научничко братство широм света, подгревајући с времена на време спорове све до наших дана.

Још од времена Чарлса Дарвина нико није обелоданио толико смело искорачио у тумачењу суштине живота у чувеној књизи „Себични ген” која 1976. увелико усталасала духове научничног братства широм света. Најновији исказ понудио је, како је штуро саопштено, до сада најубедљивији доказ. Обзнанио га је недавно Грејам Томсон са Универзитета Вестерн Онтарио (Канада) у угледном часопису „Џинетикс”.

Матица и трутови

С каквим налазима и објашњењима је изишао пред учене људе Канађанин који годинама проучава понашање пчела?

У пчелињим заједницама, због сложене поделе друштвених улога називаним својеврсним надорганизмом, женке-радилице су јалове, за парење (и продужење врсте) с трутовима-мужјацима задужена је одрасла и зрела матица коју одаберу и одгајају. „Себични ген” за који се претпоставља да надзире (и усмерава) неплодност радилица никада, међутим, није издвојен, тако да је „расплодна несебичност” све доскора била једино предмет теоријских размишљања.

Истражујући медоносне инсекте с Питером Окслијем са Сиднејског универзитета (Аустралија), Грејам Томсон је, први пут, означио одсечак у ниски гена (геном) радилице у којем је, како је објаснио, смештен „себични ген”. Не знамо тачно који је, али смо веома близу, наглашава канадски научник. Кључни искорак ка поменутом открићу представљало је, у ствари, ишчитавање пчелињег генома 2006. године.

Овакво виђење је, како је изјавио, од суштинске важности за утемељење социобиологије.

Сам појам „себични ген” који је сковао Ричард Докинс, иначе, не упућује на некакво самостално испољавање (деловање), више дочарава слепу склоност гена (јединица наслеђа) да продуже опстанак у будућим нараштајима.

Тиранија умноживача

Своја разматрања Ричард Докинса засновао је пре више од три деценије на сазнањима из прве књиге Џорџа Вилијамса „Прилагођавање и природно одабирање”. Већ у уводу властиог штива он озбиљно упозорава читаоце: „Наши нам гени можда налажу да будемо себични, али ми нисмо неминовно принуђени да их слушамо целога живота”. У царству гена, дакле, несебичност је рђава, а саможивост добра. Из тога произилази, написао је прослављени биолог, да је “ген основна јединица себичности”.

Крстивши их становницима геолошког времена (чији се распони мере кудикамо дужим временским јединицама), Ричард Докинс гене назива вечним или бесмртним; као дијаманте, али не на исти начин Из мноштва свеопштих својстава издвојио је једно по којем је, чак, насловио своју узбудљиву и противречну књигу – себичност! С таквог гледишта происходи да смо сви ми – људи, животиње, биљке, бактерије и вируси – машине за опстанак гена. Непостојане или пролазне јединке.

Човек се у једноме, према закључном суду Ричарда Докинса, битно разликује: „Ми смо саграђени као генске машине и одгојени као мемске машине, али ми имамо и моћ да се окренемо против наших твораца. Ми, једини на Земљи, можемо да устанемо против тираније себичних умноживача”.

(Грчка реч меме или мимеме је јединица преношења културе или подражавања, а умноживач или репликатор је важан молекул, случајно образован, који се одликује својством копирања самог себе).