Поделе и страхови унутар НАТО-а

Боравећи као председавајући наше скупштинске делегације на јесењем заседању Парламентарне скупштине НАТО-а у Мадриду имао сам прилике да чујем разна мишљења колега посланика широм света, посебно европских посланика, те да на основу свега изнетог, наравно највише кроз неформалне разговоре, закључим колико је огромна подела у Европи, готово у свакој од земаља у вези са ратом у Украјини, али и по питању свега оног што НАТО као највећа војно-политичка алијанса на свету тренутно чини. Формално, сви ће изразити ужасне осуде према Русији због агресије на Украјину, подржаће Украјину у њеним тежњама да се одбрани од Русије, сипаће се тешке речи на рачун Владимира Путина. Но, ту је крај свега. Неформално, готово свако ће рећи да гледа своја посла, да једва чека да рат стане, да се са Русијом некако морају обновити преговори и сарадња, да је Европа на издисају, да у НАТО-у нема јединства.

Што се Европе тиче, ту нема никакве дилеме, јединствена политика не постоји. Постоји само за камере. Ван тога долази до изражаја најодвратније лицемерје које тренутно влада у свету. Док несрећни Украјинци масовно гину широм фронта за туђе интересе и док за све то добијају тапшање по раменима, за то време о њиховој судбини ће неко други одлучити гледајући искључиво сопствене интересе. Познато звучи, зар не?

Елем, овај вид парламентарне дипломатије има вишеструку корист. Најпре, зато што од посланика широм света чујете оно што можда они који руководе државом не могу баш тако отворено да причају. Преко њих препознате шта је углавном доминантно размишљање обичног света у њиховим земљама. На крају, када се сви нађемо за неким столом, на ручку или вечери или када седнемо да попијемо кафу и када се покрене гомила необавезних тема кроз које се увек на мала врата вешто убаце оне од суштинског значаја за читав свет, схватите заправо куда плови овај светски брод.

Посебно је занимљиво видети све нас из бивше Југославије када се окупимо и седнемо да се дружимо. Некада крвни непријатељи, за трен ока би поново то били да нас други подстакну, али без њиховог подстицања на то непријатељство, ми му сви дођемо као најбољи јарани. Сви знамо шта једни о другима мислимо, али подједнако тако нико не би желео нови сукоб, а сви смо свесни да га они већи, баш као у Украјини, гурају. Исто је као када се нађу делегације Јерменије и Азербејџана. Додуше, код њих нема никаквог разговора, једни друге избегавају, али у очима тих људи се види очај због рата. Да се не лажемо, читав свет, свако од ових људи које сам срео у Мадриду, тресе са на помисао од светског сукоба, а сви су дубоко свесни да је он одавно пред вратима и да снажно куца. Свако би волео своју позицију да задржи, али опет свако је свестан да тврдолинијашки курс води у неминовну катастрофу. Свако би да избегне да буде проглашен за издајника код куће, али опет зна да ако негде мало не попусти оде све до врага. Заиста, ово ми је ко зна које заседање Парламентарне скупштине НАТО-а и морам да признам да никада овакве страхове, као и поделе, а посебно и немање никаквог решења за ситуацију, нисам приметио.

Што се самих домаћина тиче, Шпанија је показала невероватно гостопримство и посебно уважавање према Србији. Изузетно нас цене и поштују и искрени су нам пријатељи, што смо могли на сваком кораку да осетимо. Немају намеру ни за јоту да промене став о Косову и Метохији и за њих то никада неће бити независна држава.

На крају, с обзиром на то да све гора времена стижу, Србија би морала да додатно оснажи своју парламентарну дипломатију. Она све више добија на значају, јер тамо где не могу главни играчи да се договоре, представници народа, конкретно посланици, могу да пронађу одређена решења која би значајно купила време. Рецимо око многих технички важних питања која живот значе обичним људима увек се може пронаћи компромис. Уједно, сваки вид макар малог компромиса знак је да се утакмица још игра и да оружје не мора да загрми. Све док судија не свира крај, шанса да се сукоб избегне постоји. Зато је овај вид дипломатије важан, јер одржава компромис на површини, а уједно путем њега се много тога сазна, што на другим местима није могуће чути.

Овај пут у Мадриду јасно смо потврдили да поделе унутар НАТО-а, као и страхови од сукоба никада нису биле тако снажни као данас.

Народни посланик