Стратишта уврштена на мапе студијских посета, aли не и екскурзија

Пре три и по месеца Музеј жртава геноцида поднео је иницијативу да се у програме рекреативних настава, студијских путовања и ученичких екскурзија за основне и средње школе, примерено узрасту, обавезно уврсте обиласци места страдања жртава ратних и злочина против човечности у периоду Другог светског рата у нашој домовини, суседним државама и широм Европе. Тај предлог је просветној власти могао бити упућен и пре него што је председнику Србије забрањена приватна посета Јасеновцу, али је стигао непосредно после тога. Одмах је прихваћен. Ресорни министар Бранко Ружић тада је најавио да је просветни врх на корак од реализације идеје да ђаци обилазе места ратних страдања у Србији, региону и иностранству, коју и лично подржава уверен да би допринела развоју свеопште културе сећања у нашем друштву. Сад је с речи прешао на дело.

Да би иницијатива Музеја жртава геноцида постала део обавеза школа, морала је да постане део правилника о организацији ђачких путовања (екскурзија, излета, наставе у природи, студијских посета). То се није десило. Министарство просвете ових дана послало је школама, а и на свом званичном сајту објавило, ново Стручно упутство за остваривање студијског путовања у основној и средњој школи. Тим документом се прецизира да студијско путовање није ђачко путовање којим се замењују екскурзије, излети, рекреативна или настава у природи. Објашњава се и да студијску посету организује школа, за групу ученика и наставника, из једне или више школа, на територији Републике Србије, у региону и иностранству.

И пре него што је срочен овај нови документ, важећим правилницима било је предвиђено да школа може да планира и реализује студијско путовање за групу ученика у циљу „учења језика и упознавања културе, сарадње у оквиру пројеката и других облика образовно-васпитног рада, а које се изводи уз претходно прибављену сагласност надлежне школске управе”. Новим стручним упутством проширен је списак циљева и задатака студијског путовања и ту су уденуте: „посета местима историјских догађаја; посета местима страдања цивилног становништва и споменицима учесника ослободилачких ратова и борби; и посета меморијалним центрима, спомен-парковима и спомен-подручјима”. Остаје нада покретача иницијативе да ће ове школске године бити значајно већи број ђачких посета овим локалитетима, сад уцртаним у мапу школских студијских путовања, која школе организују спорадично, за далеко мањи број ученика у односу на популацију основаца и средњошколаца који масовно иду на екскурзије, излете и наставу у природи.

Важећи правилници о реализацији екскурзија за основце и средњошколце нису промењени, њима није посебно препоручено, а камоли прописана обавеза, да се у програме ђачких путовања уврсте обиласци места страдања жртава ратних и злочина против човечности у периоду Другог светског рата у нашој домовини, суседним државама и широм Европе, ни на званичну иницијативу Музеја жртава геноцида. А правилници јесу важнији од упутства. Правилницима је одавно предвиђено оно што се сад, додуше опширније, објашњава стручним упутством, да је неопходно да школа на основу детаљне документације добије сагласност надлежне школске управе да би могла да реализује студијско путовање. Таква сагласност јој није потребна за организовање екскурзије или рекреативне. Стручним упутством није предвиђено да студијска путовања за ђаке буду бесплатна, али је прецизирано да нису алтернатива екскурзијама и да се часови морају надокнадити ако се студијске посете организују наставним данима. Наш просветни врх није се одважио да развоју свеопште културе сећања у нашем друштву допринесе, рецимо, позивом школама да студијске посете реализују на одређеним спомен-подручјима у Србији, као што, на пример, трећу годину заредом просветна власт у Републици Хрватској позива школе да за осмаке и средњошколце реализују теренску наставу у Јасеновцу да би спознали размере почињених злочина против човечности, и то уз напомену да ресорно министарство рефундира све трошкове (превоз, смештај, храна) и за ђаке и за наставнике.

Међутим, Музеј жртава геноцида, у саопштењу за јавност, изражава поштовање и захвалност Министарству просвете и ресорном министру „на ефикасном поступању по нашој иницијативи”. У том саопштењу се наводи да је музеј „примио информацију да је Министарство просвете, претходно прихвативши иницијативу да се у програме ученичких путовања, екскурзија и рекреативних настава укључи и обилазак губилишта и стратишта припадника српског народа из периода Другог светског рата, управо донело посебно стручно упутство за реализацију ових образовних активности”. Констатује се и да се „на тај начин, после паузе од неколико деценија, поновно успоставља добра пракса да ученици основних и средњих школа у Републици Србији део васпитно-образовних активности спроводе и на местима страдања својих сународника”, као и да се „тиме наша земља и на овај начин прикључила развијеним демократијама, попут Израела и бројних европских држава, које у својим образовним системима имају обавезне студијске боравке ученика на местима страдања и бојиштима из раздобља Другог светског рата”.

Ако је, узевши све у обзир, јасно да студијска путовања нису обавезна, да важећим правилницима о реализацији екскурзија за основце и средњошколце није као нарочито важно наглашено, нити као дужност прописано, да ђаци обилазе стратишта и бојишта, на чему онда Музеј жртава геноцида захваљује просветној власти и у чему се огледа ефикасност најодговорнијих за образовање?

– Претходне иницијативе Музеја жртава геноцида су тридесет година наилазиле на зид ћутања, а ова је апсолутно одмах прихваћена и сад то семе треба неговати, стварати заједницу знања, крунити општеприсутну културу заборава. Није нам циљ да било која наша активност или идеја буде уведена некаквим декретом, већ да буде последица постепеног снажења свести и зато смо од Министарства просвете тражили да се пре свега уради једно упутство, да се наша иницијатива подржи, а онда корак по корак, кроз механизме који постоје, да се уводи у праксу. Понуђено је и да се иде са обавезујућим упутством, али морамо постепено да вратимо свест да су ова места нама изузетно важна иако су драматична и трауматична, да нико тамо не хрли зато што има вишак слободног времена или зато што су то места где ће се лепо провести, него зато што су то места где ћемо учити, места где ћемо стварати и развијати вредносне судове. Тему која је врло деликатна и болна за почетак додајемо студијским путовањима. Ово је први и најважнији корак, све остало ће ићи лакше – разјашњава Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Уз опаску да смо као нација склони стихији „све или ништа” и да на крају углавном буде – ништа, сада је, тврди Ристић, коначно постигнута синергија државе, матичне музејске институције и огромног дела јавности.

– Следећи корак с наше стране биће иницијатива да се дефинише одређени буџет да најбољи српски ђаци, рецимо, вуковци, освајачи прва три места на републичким такмичењима из друштвено-хуманистичких наука и уметности, већ од наредне школске године у октобру буду награђени студијском посетом Краљеву и Крагујевцу. Идемо корак по корак, сви смо партнери и сви смо на истом задатку – уверава Ристић.