Чини ми се да сам видео цица-мацу

Црна слутња спустила се над Србијом. Црна као црна рупа, као космички мрак који прети да нас све прогута... Тамна прилика вреба са свеже узораних њива... Из прикрајка... као непријатељ... спреман да нападне... Кажу – видели су га! Ту је, међу нама. Добро је, додају стручњаци, ако вам само препречи пут, али опасно је ако вам се прикраде с леђа. Страх је завладао у српским домаћинским кућама. Капије су забрављене... Први сумрак отерао је мештане војвођанских села у сигурно, крај ватре, макар кубик дрвета износио астрономских 12.000 динара. Страх нема цену. Јер, напољу је опасно чим падне први мрак, обавијен равничарском густом маглом. Крв се леди у жилама. Није ни вук, ни лисица, ни шакал, ни дивља свиња... Нешто ново, српском домаћину непознато... Опет страни непријатељ. Србија се умирити не може. Поново је на мети дивљих, крволочних, опасних... Још када се ту умешају таблоиди... Готови смо, нема нам спаса! Црни пантер је међу нама! Пратимо му сваки траг, нишане га локални ловци. Сви чекају кад ће овај уљез да крене у крвави пир. Умешали су се ту и биолози, зоолози, заштитници права животиња... Приче, попут народних умотворина, преносе се од куће до куће... Од телевизије до телевизије... Од новина до новина, преко друштвених мрежа до вибер група... Твитера! А тада је најопасније. Паника је узела маха... Као у неком трилер-хорору. Овога пута, стварном. Чим телевизија извештава у ударном термину, чим је пантер на насловним странама новина... Потиснуо је чак и политичаре. Идеална занимација за депресивне јесење дане када ће Меркур, по ко зна који пут, постати ретроградан, када ће нас магле прогутати, и празни новчаници... који више личе на језиве чељусти црног пантера. Није то никаква крими-организација, нити маскирани терористи који харају турском метрополом. То су само наше утваре... које нам се привиђају, које нам у сан долазе, као кошмари... А како и не би? Па ко не би полудео од толико информација. Ко би преживео украјинску кризу, тоалет папир од 1.000 динара, неизвесност са југа земље, али и све оне болести којима нас плаше са телевизије. Лаковерни, и сви они који с великом пажњом и дечијом наивношћу прате ТВ програм, одавно су болесни. Јер, телевизија нам тако каже. Али је зато ту црни партнер, побегуља, да нас ипак освести и тргне из јесењег магновења. И покаже нам колико смо заправо још увек живи. Спремни за шалу, спрдњу, онда када нам је најтеже. За нас још увек има спаса.

Пантеризација, која је завладала српским друштвом, донела нам је неку нову епидемију, епидемију смеха, духовитости, интелигенције... У прави час, спас за све нас! Хвала небесима на црној прилици. Нека живе мит и легенда... Они су нас одржали. А што би рекао и чувени анимирани јунак, канаринац Твити: „Чини ми се да сам видео цица-мацу”. Је л’ си видео патуљка? Јесам! Амин!