Речи је мерио као чисто злато

После краће болести преминуо је књижевник и академик, песник, есејиста и преводилац Милован Данојлић (1937–2022), председник Српске књижевне задруге и члан Крунског савета, носилац Ордена Светог Саве и Ордена заслуга за народ. Иако је живео између Француске и Србије, чинило се да је стално овде, са својим народом, сматрао је да су емигранти највеће патриоте, али био је од оних чија љубав није изражавана пуким похвалама и величањем свога рода, већ је та присност у ствари била креативна критика.

Важан је за један народ интелектуалац који јасно изражава своје ставове и тиме подсећа на сва болна места – због тога ће нам академик Данојлић највише недостајати. Говорио је да је отаџбина пре свега једна духовна пројекција, једна универзална вредност, а да човек као хришћанин дугује поштовање сваком народу, сваком појединцу. Рат, који укида таква мерила, сматрао је највећим злом. У својим „Писмима без адресе” годинама је систематично бележио збивања на дневном и светском нивоу, она која су га интригирала, а у ствари исписујући савремену историју. Поводом своје последње збирке поезије „Исповест на тргу”, објављене о 130 година Српске књижевне задруге, за „Политику” је пре неколико месеци рекао:

– Потрес је шири, Европа је вулкански кратер; пољуљане су основе друштвеног уговора на којима почива владaјући поредак. Пљачкашки походи капитализма више не доносе некадашње плодове, машина незадрживог прогреса увелико шкрипи. Комунистички опит је пропао, а заступници либералне демократије нису нашли замену која би ублажила суровост конкуренције међу земљама, народима, класама и појединцима. Снаге које су кротиле и хуманизовале беспоштедно надметање – религија, образовање, леве политичке партије – потиснуте су са јавне сцене. Најгоре људске особине долазе до несметаног изражаја. Криза је, по класичном Марксовом обрасцу, избила још 2008. године. Све што су против ње измислили било је штампање милијарди долара без покрића. Од онда се удар заташкава, а корона је дала могућност да се криза замаскира. Напослетку је морала потражити уобичајени лек: кренула је на Исток. Добили смо ово што гледамо, ликовање зла, мржње, ругобе и смрти. Сваки рат је пораз неговане доброте...

У многим текстовима враћао се на НАТО бомбардовање СР Југославије и на осиромашени уранијум који се тако примио, а у једном од претходних интервјуа за наш лист напоменуо је:

– Бомбардовање из пролећа и лета 1999. године отворило ми је очи за гнусобу света у којем живимо. Ругобу сам и раније осећао, али са раздаљине, крио сам је од себе. Империјализам и колонијализам узимао сам као нешто што се дешавало у прошлости, на другим континентима. Године 1999, освајачка неман довукла се на Балкан. Бомбе са ослабљеним уранијумом утерале су ми памет у главу. Дужност писца јесте очување и неговање колективне меморије. Радим колико могу да се не заборави.

Поводом књиге „Балада о сиромаштву”, награђене „Виталом”, пре више од 20 година, за „Политику” је рекао:

– Љубав према животу ме је извела на пут, она ме је довела до знања и до истине, она ме и данас усмерава. А идеали се не добијају на поклон, они се постепено откривају и освајају. У почетку идемо за инстинктом. У условима тоталитарне владавине, у којима сам провео главнину живота, инстинкт ме је одвраћао од учествовања у злу и насиљу. Једини идеал којем сам се касно и мучно почео приближавати био је идеал слободе. Из њега је произашло и све остало у шта верујем (...) Обузет сам истином, а прва жртва коју озбиљан писац приноси на празан лист хартије јесте таштина. Нису важне моје трауме, важно је њихово окружење. Тамо где је исповест најличнија, она је, рекао бих, најмање приватна. Прича је лична, а искуство у знатној мери, искуство племена.

Данојлић је рођен у селу Ивановци под Рудником, а гимназију је учио у Љигу и Београду, где је и дипломирао на Групи за романистику Филолошког факултета. Од 1975. године живео је између Србије и Француске. Тако је имао компаративну свест, пратио је овдашњи развој, свесно је упоређивао нас и Европу. На духовит начин је о томе говорио у делу „Драги мој Петровићу”.

– Примећујем да је сваке године мало горе него што је претходне, барем у Београду. Једва чекам да одем на село, где је ваздух, барем, и даље чист. Текућу политику слабо пратим, она је углавном у функцији туђинских интереса, и због тога је незанимљива (…) Здраво и нормално друштво се непрестано реформише, прилагођава, поправља и усавршава, а они који западну у кризу, који се нађу у ћорсокаку, посежу за чудотворним рецептима и хируршким захватима. Реформа се код нас своди на завођење капитализма, који и сам у свету пролази кроз кризу и захтева озбиљно преусмеравање. И Француска је, тренутно, у грозници реформисања, захваћена масовним штрајковима… Не знам како ће код нас изгледати будућност са 40 одсто незапослених, са полупразним селима, са осиромашеним градовима и вртоглаво нараслим друштвеним разликама – причао је пре скоро 20 година Данојлић.

Он је прве песме објавио 1954. године, а прву књигу „Урођенички псалми” 1957. године, да би уследиле песничке књиге „Недеља”, „Ноћно пролеће”, „Баладе”, „Гласови”, „Чистине”, „Грк у затвору” и бројне друге.

У животу и у својим књигама академик Данојлић враћао се селу. У делу „Велика пијаца” одао је признање српској земљи, сељаку и природи, био је то његов еколошки вапај због свих врста загађења. Жалио је због тога што је 20. век, како је говорио, докрајчио руралну цивилизацију. Академик Матија Бећковић је на Петровдан ове године, када је Библиотека у Љигу названа по Миловану Данојлићу, истакао да ће ова установа културе с временом бити поносна на своје славно име, а додао је и то да нико као Данојлић није видео толико света, а раскошније описао и више запазио у локвици кишнице на путељку у Ивановцима него у свим речним сливовима, морима и језерима.

– Ах, речи, речи… Ваља их поштовати, сваку би требало одмеравати онако као што трговци мере чисто злато, користити их у исти мах смело и увиђавно, ако желимо да о нама рекну нешто истинито – запазио је Данојлић поводом једне од својих најтиражнијих књига „Мука с речима”.

Писао је и књиге песама за децу: „Како спавају трамваји”, „Фуруница-јогуница”, „Како живи пољски миш”; књиге прозе: „Лирске расправе”, „О раном устајању”, „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију”, „Змијин свлак”, „Сенке око куће”, „Брисани простор”, и друге.

Данојлић је иза себе оставио и књиге огледа попут „Наивна песма”, и „Чишћење алата”, а преводио је Бродског, Сиорана, Арагона, Паунда, Јејтса, Клодела, Шекспира и друге светске писце. Како наводи Танјуг, Матија Бећковић је оценио да је Данојлић стране писце „својим ингениозним преводима уписао у српске писце”.

Данојлић је добитник многих признања међу којима су: Октобарска награда града Београда, „Виталова”, „Милош Ђурић” и „Десанка Максимовић”.