И Срби су волели „форд Т”

На његовом задњем седишту, написао је Џон Стајнбек у роману „Плодови гнева”, зачето је 10 милиона Американаца. Као први серијски произвођени аутомобил освојио је срца, али и новчанике, лекара, свештеника, фармера... Робустан, једноставан за вожњу, лак за одржавање, „форд Т” је понео и титулу четвороточкаша века, а пре сто година Хенри Форд овим моделом уписао се великим словима у историју аутомобилизма. 

Пре појаве „форда Т” аутомобил је био играчка за богате. Револуционарна идеја да направи превозно средство за широке народне масе остварила се 1908. године када је на производним тракама у Детроиту настао први серијски аутомобил. До 1926. године произведено је више од 15 милиона примерака. Један од њих, иначе први експонат Музеја аутомобила, налази се и у Београду. Братислав Петковић, колекционар и директор Музеја, каже да је „форд Т” америчку нацију поставио на точкове и заувек променио њихов животни стил.

– Покретна трака кланице у Чикагу инспирисала је Форда да такав начин рада пренесе у своје монтажне хале у близини Детроита. Произвео је аутомобил који је могао да оправи сваки иоле способнији ковач, а делови су били доступни и у гвожђарама. До 1912. године са бескрајно дуге производне траке сваког минута излазио је по један „форд Т”, а сваки други власник аутомобила у Америци поседовао је овај модел – казује Петковић.

У почетку је коштао око 750 долара, нешто касније 370, а 1926. године само 270 долара. Повећавањем дневница, сви Фордови радници могли су да приуште ауто који су производили. Јевтин, поуздан, практичан, радни и парадни четвороточкаш куповали су и на кредит.

– Форд је 1921. године обећао да ће ако направе више од милион примерака сваком купцу вратити 50 долара. Те године произведено их је 1.200.000 и кажу да су поштари имали пуне руке посла разносећи власницима модела „форд Т” чекове од по 50 долара – каже Петковић.

До појаве „форда Т” фабриканти су аутомобил продавали на килограм и, што је био тежи, вредност му је била већа. Хенри Форд тежио је да направи што лакши аутомобил и у томе је успео. Основна верзија овог модела није била тежа од 800 килограма и популарно се звала „тин Лизи”, односно „плехана Лизи”. Зато је настала крилатица „Плех и жица – Фордова колица”. „Плехана Лизи” је за разлику од претходних примерака задржала само велике дрвене точкове од 21 цол и кретала се брзином од око 50 километара на час.

Из Немачке је први „форд Т” стигао на наше друмове 1912. године.

– Довезао га је Немац који је хтео да овде отвори заступништво. Када је провозао Андру Ристића, заступника белгијског НАГ-а, до Ваљева за упола мање времена него да су путовали НАГ-ом, Ристић је без размишљања прихватио да буде заступник „Форда”. Балкански рат осујетио је ову идеју – објашњава Петковић.

Пет година касније на солунском фронту Срби масовније виђају овај модел који су користили као санитет и дају му надимак „солунац”. Убрзо после рата „солунац” је био на београдским улицама и Срби га поново крсте – „форд брка” по левој и десној ручици које су вириле иза предњег ветробрана.

– Алекса Алексић и Драгићевић заступали су „Форд”, а продајни салон био је на месту данашњег тржног центра „Зира” на Палилули у Београду. Био је јевтин и могао се пазарити на кредит. Половина свих аутомобила на нашим улицама тада је био модел „форд Т” – вели Петковић.

Све до шездесетих година прошлог века, „плехана Лизи” крстарила је београдским путевима, а затим је постала музејски експонат. Плехана лепотица сада је олдтајмер дама, коју је 1965. године Петковић трампио из једне шупе у Шуматовачкој улици од Жарка Васића за грамофон и комплет плоча Мијата Мијатовића.

Чика Жаре папагај, како су га звали због карираних сакоа које је носио, таксирао је у „форду”. „Откупио сам ’плехану Лизи’ у возном стању и сви делови, као и лимарија, били су и остали оригинални. Две и по године натенане сам је улепшавао. Офарбао сам је и сада је тамнозелене боје, иако су сви ’фордови Т’ били црни, јер се та боја најбрже сушила. Зато је Форд говорио: ’Можете узети било коју боју само нека буде црна’. Нисам журио јер сам желео да кроз ову машину упознам начин мишљења инжењера који су је правили. Она ми је испричала причу о производњи ’форда’”, објашњава Петковић напомињући да је „плехана Лизи” и сада у возном стању.

Далиборка Мучибабић

--------------------------------------------------

Курбла ломила руке возача

„Форд Т” има само две брзине и кочнице на задњим точковима. Нема сигурносне појасеве, мигавце, ручице мењача, грејање. Опрез је једино потребан приликом окретања курбле смештене на осовини између два предња точка. Власници „форда Т” често су ломили руке окрећући курблу због чега су лекари такав бруталан прелом назвали „форд фрактура”. Збунити могу и три педале. Десна где се код модерних четвороточкаша налази гас код „форда Т” је кочница. Педала у средини је рикверц, а лево где је данас квачило је папучица за промену степена преноса или брзине. Притискањем леве педале, ауто је у првој брзини, а подизањем стопала у другој. Између је неутралан ход – лер. 

– Прво се окрене славина за бензин испод контролне табле. Претходно се „бркови”, односно мале полуге испод волана, наместе у положај за паљење. Повуче се чок поред ручне курбле за покретање мотора. Затим се ускаче у аутомобил, бркови се врате у положај за кретање, пушта се ручна кочница, притисне лева педала и ауто креће. Подизањем ноге са леве педале пребацује се у другу брзину – објашњава Петровић.

Перформансе музејског експоната, четвороцилиндрични мотор од гуса, 1.800 обртаја у минути, 20 коњских снага, запремине 2,9 литара, максималне брзина 50 километара на сат и потрошње 20 литара, одавно је прегазило време. Али је било немоћно пред жељама љубитеља аутомобила за које је седање за волан овог старог четвороточкаша и више од авантуре.