Субота, 03.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ДЕНИЋ, позоришни и филмски сценограф

Кад се публика посвађа

Није позориште увертира у провод, нешто за пре вечере, позориште је размена енергије. У театар се не иде да би се „лепо” обукло и видео неко познат, такви треба да иду у „елитне” ресторане, каже Александар Денић
Александар Денић (Фото: Небојша Бабић)

Александар Денић, наш можда и најпознатији позоришни и филмски сценограф, славу на домаћем терену стекао је бриљантним решењима за остварења Ми нисмо анђели, Ране, За сада без доброг наслова... Свет је освојио сценографијама за представе немачког редитеља Франка Касторфа – читавим малим универзумима, духовитим и страшним истовремено. И пуним несагледивог броја детаља, од којих сваки има свој смисао и функцију.

Карактеристика Касторфових комада је да трају и по 17 сати, током којих публици никад није досадно јер се користе сва могућа средства за држање пажње. Кључну улогу у томе има управо Денић, креатор контроверзи у својим сценским ремек-делима.

Нека од њих можемо видети у скицама или у цртежима, макетама, у Биоскопу Балкан, у оквиру изложбе Декада. Читав један спрат заузима сценографија Брехтовог Галилеја, док су на осталим представљене фотографије, трејлери, документарци о настанку представа, а најчешће опера.

Артефакти сведоче о генијалности оба ствараоца, што се практично може видети и у Божанственој комедији, однедавно на репертоару Београдског драмског позоришта.

Како сте се упознали с Касторфом?

Игром случаја, 2010, дошао је у Народно позориште поводом неке будуће сарадње. Мене је позвала Тања Мандић Ригонат, тадашња директорка драме, и ја сам свратио да се она не би наљутила. Истовремено сам хтео и да попијем пиво, јер сам био жедан после ветеранског турнира у хокеју. То се испоставило као добар потез, јер то је била љубав на први поглед, како би рекао Франк. Причали смо о неким стварима невезаним за посао, али већ месец дана после почели смо да радимо заједно, и до дан-данас нисмо престали ни да сарађујемо, ни да причамо. Наша прва заједничка представа била је Димина Дама са камелијама у Паризу, у Театру Одеон, док је недавна премијера Божанствене комедије – четрдесета.

Како је прошла?

Божанствено (смех).

Наша публика се сретала с концептом вишечасовних представа, али не и са тиме да су сви глумци нон-стоп на бини, а да пажњу траже и сцене које се виде преко видео-екрана. Да ли је то за њу било превише?

Нису волели наши људи ни ђумбир, па га сад сви користе (смех). Шалу на страну, овдашњу средину карактерише одређена конзервативност, чак и код младих, па своју критику заснивају на томе да ли је нешто кратко или дугачко. То је као када бисте рекли да је Герника превелика. У тим категоријама не желим да причам. Одлазак у било коју институцију културе није обавеза него задовољство. Нико се у Србији не буни кад му у кафани наспу у чашу више ракије него што је мера.

Да ли је и „Дама са камелијама” била тако амбициозна представа?

Јесте, Франк тако ради. Он је увео видео у театар, као још један ниво приче и временско-просторне димензије. Простор тако постаје бесконачан. Слично се постиже и ротационом бином, што је мој део посла. Кад имате све те елементе, ви немате никаква ограничења и комад постаје једно феноменално путовање, само ако му, као и свему, приступите без предрасуда. Иначе, у БДП-у није било ротационе бине, али се играло у сваком кутку позоришта.

Зашто су прелази између различитих приказа у вашој сценографији тако драстични?

Одувек су ме привлачили јаки контрасти, или анимозитети, да се тако изразим. Сукоб, тј. сучељавање је нешто најбоље што може да се деси, чему је прибегавао и Брехт тако што су аутори његовог тима долазили са свим готовим идејама и онда их сукобљавали. Лично прибегавам алегоријским приказима, састављеним од стотина амблема који говоре о културолошким, социолошким, филозофским и другим феноменима. Онда су они мале удице које су визуелно препознатљиве, али је њихов спој апсурдан. Рецимо, Маркс, Стаљин, Лењин и Мао нису уклесани у Маунт Рашмор, али та планина је једина асоцијација у сценографији за Зигфрид, једну од четири Вагнерових опера Прстен Нибелунга. Планина је окована скелама за које не знамо да ли су ту да се неко од поменутих уклони или да им се уради фејслифтинг. Као парадигму подељеног света богова, о чему се ради у комаду, видео сам Источни Берлин, направивши архитектонског Франкенштајна од Александар плаца, Светског сата, социјалистичке робне куће која и данас постоји, и једне од ногу телевизијског торња.

Чему служи крокодил, такође присутан?

То је једна од мојих интервенција на финалну сцену, где Брухилда и Зингфрид седе испред неког бедног киоска и једу пасту, када њихов љубавни занос крене да квари крокодил. Унутра је човек. Вагнеријевску публику је то толико заиритирало, па смо ми из године у годину, током традиционалног летњег оперског фестивала у Бајројту, додавали још по неког. На крају их је било седам-осам. Публика нам је звиждала, па смо се шалили – ко не воли животиње, не воли ни људе.

Звиждала?

Публику смо буквално поделили, једни су викали „бууу” и лупали ногама, а други френетично навијали за такво решење. После сам у интервјуу за Зидојче рекао – да су оним првим уз карту поделили и оружје, сигурно би нас стрељали. Ионако смо били идеални за одстрел – Франк као Источни Немац који се у шали декларише као комуниста, костимографкиња – црнкиња (Адријана Брага), диригент (Кирил Петренко), Јеврејин, и ја, кога Франк зове српским четником (смех).

Да ли сукоби те врсте доприносе представи?

Како да не, они буде публику. Звони јој у глави аларм за узбуну. Ево још једног примера: у Берлинској опери смо радили Вердијеву Моћ судбине, чију сам причу пребацио у доба Франковог фашизма, да би се она онда преселила у Италију с Дучеом на челу, а после дошли амерички „ослободиоци” с белом звездом, жвакама и лаки страјком. Како црква, наравно, води главну реч, поставио сам и реплику фасаде цркве у Корлеонеу, где је снимљен филм Кум. Премијера је прекинута на око 20 минута јер је публика кренула да се између себе свађа, подбодена прекидом опере говорним деловима. У једном се, рецимо, Курцио Малапарте, као новинар, обраћа Анте Павелићу, примећујући како му се допада корпа пуна јадранских острига коју је видео у доласку. Павелић му у књизи Капут, коју заправо цитирамо, одговара да то нису остриге, већ очи Рома, Јевреја и Срба. Део публике је викао – хоћемо Вердија, а други добацивао – ви сте скоројевићи, шта ви знате о опери, идите у Италију да слушате Вердија... Кад се расправа завршила, Моћ судбине је настављена. То су драгоцене ствари.

Можете ли онда да прихватите једнодушно одушевљење публике?

Можемо, али то није тако занимљиво. Једна од последњих великих продукција био нам је Здењек Адамец по роману Петера Хандкеа у Бургтеатру. Адамец је пандан Јану Палаху, који се спалио у знак протеста против интервенције Варшавског пакта у Прагу, чиме је задобио опште поштовање. Адамец је истим чином реаговао на надирући неолиберализам, а заправо последицу совјетског упада, али је проглашен секташем и лудаком! Сада су сви у публици били на његовој страни, па нам је пропала и нада у амбиваленцију спрам Хандкеа. Помислили смо – шта није у реду с нашом представом кад је сви једнодушно прихватају.

Шта ствараоцу даје отвореност према негативним реакцијама?

Рушење сопствених предрасуда. Такође, мени је потребно да буде забавно, да не буде мртво море. Ако нема забаве, нема ничега.

Има ли разлике по том и другим питањима у раду у Србији и у иностранству?

Мој приступ је увек исти, не пристајем на ограничења. Ја нисам извршилац радова, и сам смишљам комплетна решења, али се не понашам као примадона, већ радим са сваким ко ме позове, па тако рушим предрасуде да добра ствар мора да буде скупа. Доказ је Божанствен комедија у БДП-у.

Који је принцип вашег рада?

Почињем од малих скица које по правилу настају у авиону, а онда их преносим у озбиљне цртеже. Онда правим макете, па главни пројекат, на основу којег настају сценографије.

Колико то траје?

Е, ту сад има разлике између рада овде и у иностранству. Ми углавном размишљамо отприлике, мада има неких организационих помака набоље. У иностранству се зна све две године унапред, а за оперу и више.

Да ли ви позиционирате и места за видео-пројекције?

Да. Често користим неку врсту билборда где се пројектују дешавања испод сцене, рецимо. И овде се служим алегоријама и апсурдима. Ја смишљам свет без утицаја редитеља.

Да ли се осећате помало као бог? (смех)

Не, важно је да свако ради свој посао, као и да имате добре сараднике, што стално понављам својим студентима. Важно је да се међусобно разумете, па кад мени Франк каже да хоће да ради Медеју, ја одмах знам да је у питању Хајнрих Милерова, и то је то – ми смо све завршили!

Зашто вам је мотив и реклама за „кока-колу” и „пепси”?

Док смо радили Доброг војника Швејка у Минхену, паралелно је Орбан подизао зидове од бодљикаве жице против миграната, па сам рекламу за coca-cola sugar free преиначио у coca-cola migrants free. Онда сам направио рат између кока-коле и пепсија, заправо Запада и Истока, алудирајући на чувену сцену Никсона како гледа Хрушчова док пије пепси. Како се Хрушчову напитак свидео, направљен је продор овог америчког бренда у Русију и уопште на Исток. Да бих све још више „померио”, ставио сам плочу с натписом с места у Сарајеву где је Гаврило Принцип убио престолонаследника Фердинанда, коју су припадници Ханџар дивизије скинули и послали Хитлеру за рођендан. О таквим амблемима вам причам.

Ако неко не зна све то што сте сад испричали, шта онда?

Нема везе, кликнуће му у неком тренутку. То су све ствари до којих се лако може доћи.

Уводите и ћирилицу у сценографију?

У Чеховљевом Двобоју у берлинском Фоксбинеу постоји лекар који је студирао у Немачкој, и стално придикује неком од ликова да је сав изгужван, да погрешно држи виљушку... Тај му одговара – тебе су, брате, Немци покварили, „Да! Немци”, што ја претварам у рекламу. Цео се комад гледа кроз тај портал.

Ви сте по основној вокацији сликар, да ли вам је дражи колективни рад на сценографији или самотњачко сликарство?

Комбинација: ја сам тимски играч, али волим да дајем голове, да се изразим језиком хокеја. А умем и да се браним (смех).

Колико морате да се додатно образујете и читате да бисте створили тако сложену сценографију?

То је део истраживања. У питању су ноћи и ноћи, све обрађујем са свих могућих страна и качим се интуитивно за неке детаље.

Мимо предрасуда о дужини трајања комада, како публика и глумци издржавају сате и сате гледања и играња?

Неке се „дугометражне” опере изводе с прекидима као што је Вагнеров Прстен, јер певачи морају да одморе глас. Публика је ту по сопственој одлуци, и није проблем да изађе с представе, оде да једе... Није позориште увертира у провод, нешто за пре вечере, позориште је размена енергије. У театар се не иде да би се „лепо” обукло и видео неко познат, такви треба да иду у „елитне” ресторане.

Да ли ви и Касторф идете на премијере својих представа?

Никада! Зашто бисмо их гледали кад смо комад онолико пута видели током проба? Тада увек идемо на вечеру, ми имамо право на то. Дођемо само да се поклонимо.

Јесте ли поносни на свој укупни учинак?

Ја стално гледам унапред и не прија ми када застанем. Мени прија, као и Франку, кад дејствујем под високом радном температуром.

Шта сада спремате?

Медеју у Атини на пролеће, у септембру ће бити премијера Бориса Годунова у Хамбуршкој опери, којом диригује наш другар Кент Нагано, онда освајамо Бург, Дрезден... Мало нам је корона пореметила динамику, али сад опет радимо пуном паром.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.