Četvrtak, 26.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ALEKSANDAR DENIĆ, pozorišni i filmski scenograf

Kad se publika posvađa

Nije pozorište uvertira u provod, nešto za pre večere, pozorište je razmena energije. U teatar se ne ide da bi se „lepo” obuklo i video neko poznat, takvi treba da idu u „elitne” restorane, kaže Aleksandar Denić
Александар Денић (Фото: Небојша Бабић)

Aleksandar Denić, naš možda i najpoznatiji pozorišni i filmski scenograf, slavu na domaćem terenu stekao je briljantnim rešenjima za ostvarenja Mi nismo anđeli, Rane, Za sada bez dobrog naslova... Svet je osvojio scenografijama za predstave nemačkog reditelja Franka Kastorfa – čitavim malim univerzumima, duhovitim i strašnim istovremeno. I punim nesagledivog broja detalja, od kojih svaki ima svoj smisao i funkciju.

Karakteristika Kastorfovih komada je da traju i po 17 sati, tokom kojih publici nikad nije dosadno jer se koriste sva moguća sredstva za držanje pažnje. Ključnu ulogu u tome ima upravo Denić, kreator kontroverzi u svojim scenskim remek-delima.

Neka od njih možemo videti u skicama ili u crtežima, maketama, u Bioskopu Balkan, u okviru izložbe Dekada. Čitav jedan sprat zauzima scenografija Brehtovog Galileja, dok su na ostalim predstavljene fotografije, trejleri, dokumentarci o nastanku predstava, a najčešće opera.

Artefakti svedoče o genijalnosti oba stvaraoca, što se praktično može videti i u Božanstvenoj komediji, odnedavno na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta.

Kako ste se upoznali s Kastorfom?

Igrom slučaja, 2010, došao je u Narodno pozorište povodom neke buduće saradnje. Mene je pozvala Tanja Mandić Rigonat, tadašnja direktorka drame, i ja sam svratio da se ona ne bi naljutila. Istovremeno sam hteo i da popijem pivo, jer sam bio žedan posle veteranskog turnira u hokeju. To se ispostavilo kao dobar potez, jer to je bila ljubav na prvi pogled, kako bi rekao Frank. Pričali smo o nekim stvarima nevezanim za posao, ali već mesec dana posle počeli smo da radimo zajedno, i do dan-danas nismo prestali ni da sarađujemo, ni da pričamo. Naša prva zajednička predstava bila je Dimina Dama sa kamelijama u Parizu, u Teatru Odeon, dok je nedavna premijera Božanstvene komedije – četrdeseta.

Kako je prošla?

Božanstveno (smeh).

Naša publika se sretala s konceptom višečasovnih predstava, ali ne i sa time da su svi glumci non-stop na bini, a da pažnju traže i scene koje se vide preko video-ekrana. Da li je to za nju bilo previše?

Nisu voleli naši ljudi ni đumbir, pa ga sad svi koriste (smeh). Šalu na stranu, ovdašnju sredinu karakteriše određena konzervativnost, čak i kod mladih, pa svoju kritiku zasnivaju na tome da li je nešto kratko ili dugačko. To je kao kada biste rekli da je Gernika prevelika. U tim kategorijama ne želim da pričam. Odlazak u bilo koju instituciju kulture nije obaveza nego zadovoljstvo. Niko se u Srbiji ne buni kad mu u kafani naspu u čašu više rakije nego što je mera.

Da li je i „Dama sa kamelijama” bila tako ambiciozna predstava?

Jeste, Frank tako radi. On je uveo video u teatar, kao još jedan nivo priče i vremensko-prostorne dimenzije. Prostor tako postaje beskonačan. Slično se postiže i rotacionom binom, što je moj deo posla. Kad imate sve te elemente, vi nemate nikakva ograničenja i komad postaje jedno fenomenalno putovanje, samo ako mu, kao i svemu, pristupite bez predrasuda. Inače, u BDP-u nije bilo rotacione bine, ali se igralo u svakom kutku pozorišta.

Zašto su prelazi između različitih prikaza u vašoj scenografiji tako drastični?

Oduvek su me privlačili jaki kontrasti, ili animoziteti, da se tako izrazim. Sukob, tj. sučeljavanje je nešto najbolje što može da se desi, čemu je pribegavao i Breht tako što su autori njegovog tima dolazili sa svim gotovim idejama i onda ih sukobljavali. Lično pribegavam alegorijskim prikazima, sastavljenim od stotina amblema koji govore o kulturološkim, sociološkim, filozofskim i drugim fenomenima. Onda su oni male udice koje su vizuelno prepoznatljive, ali je njihov spoj apsurdan. Recimo, Marks, Staljin, Lenjin i Mao nisu uklesani u Maunt Rašmor, ali ta planina je jedina asocijacija u scenografiji za Zigfrid, jednu od četiri Vagnerovih opera Prsten Nibelunga. Planina je okovana skelama za koje ne znamo da li su tu da se neko od pomenutih ukloni ili da im se uradi fejslifting. Kao paradigmu podeljenog sveta bogova, o čemu se radi u komadu, video sam Istočni Berlin, napravivši arhitektonskog Frankenštajna od Aleksandar placa, Svetskog sata, socijalističke robne kuće koja i danas postoji, i jedne od nogu televizijskog tornja.

Čemu služi krokodil, takođe prisutan?

To je jedna od mojih intervencija na finalnu scenu, gde Bruhilda i Zingfrid sede ispred nekog bednog kioska i jedu pastu, kada njihov ljubavni zanos krene da kvari krokodil. Unutra je čovek. Vagnerijevsku publiku je to toliko zairitiralo, pa smo mi iz godine u godinu, tokom tradicionalnog letnjeg operskog festivala u Bajrojtu, dodavali još po nekog. Na kraju ih je bilo sedam-osam. Publika nam je zviždala, pa smo se šalili – ko ne voli životinje, ne voli ni ljude.

Zviždala?

Publiku smo bukvalno podelili, jedni su vikali „buuu” i lupali nogama, a drugi frenetično navijali za takvo rešenje. Posle sam u intervjuu za Zidojče rekao – da su onim prvim uz kartu podelili i oružje, sigurno bi nas streljali. Ionako smo bili idealni za odstrel – Frank kao Istočni Nemac koji se u šali deklariše kao komunista, kostimografkinja – crnkinja (Adrijana Braga), dirigent (Kiril Petrenko), Jevrejin, i ja, koga Frank zove srpskim četnikom (smeh).

Da li sukobi te vrste doprinose predstavi?

Kako da ne, oni bude publiku. Zvoni joj u glavi alarm za uzbunu. Evo još jednog primera: u Berlinskoj operi smo radili Verdijevu Moć sudbine, čiju sam priču prebacio u doba Frankovog fašizma, da bi se ona onda preselila u Italiju s Dučeom na čelu, a posle došli američki „oslobodioci” s belom zvezdom, žvakama i laki strajkom. Kako crkva, naravno, vodi glavnu reč, postavio sam i repliku fasade crkve u Korleoneu, gde je snimljen film Kum. Premijera je prekinuta na oko 20 minuta jer je publika krenula da se između sebe svađa, podbodena prekidom opere govornim delovima. U jednom se, recimo, Kurcio Malaparte, kao novinar, obraća Ante Paveliću, primećujući kako mu se dopada korpa puna jadranskih ostriga koju je video u dolasku. Pavelić mu u knjizi Kaput, koju zapravo citiramo, odgovara da to nisu ostrige, već oči Roma, Jevreja i Srba. Deo publike je vikao – hoćemo Verdija, a drugi dobacivao – vi ste skorojevići, šta vi znate o operi, idite u Italiju da slušate Verdija... Kad se rasprava završila, Moć sudbine je nastavljena. To su dragocene stvari.

Možete li onda da prihvatite jednodušno oduševljenje publike?

Možemo, ali to nije tako zanimljivo. Jedna od poslednjih velikih produkcija bio nam je Zdenjek Adamec po romanu Petera Handkea u Burgteatru. Adamec je pandan Janu Palahu, koji se spalio u znak protesta protiv intervencije Varšavskog pakta u Pragu, čime je zadobio opšte poštovanje. Adamec je istim činom reagovao na nadirući neoliberalizam, a zapravo posledicu sovjetskog upada, ali je proglašen sektašem i ludakom! Sada su svi u publici bili na njegovoj strani, pa nam je propala i nada u ambivalenciju spram Handkea. Pomislili smo – šta nije u redu s našom predstavom kad je svi jednodušno prihvataju.

Šta stvaraocu daje otvorenost prema negativnim reakcijama?

Rušenje sopstvenih predrasuda. Takođe, meni je potrebno da bude zabavno, da ne bude mrtvo more. Ako nema zabave, nema ničega.

Ima li razlike po tom i drugim pitanjima u radu u Srbiji i u inostranstvu?

Moj pristup je uvek isti, ne pristajem na ograničenja. Ja nisam izvršilac radova, i sam smišljam kompletna rešenja, ali se ne ponašam kao primadona, već radim sa svakim ko me pozove, pa tako rušim predrasude da dobra stvar mora da bude skupa. Dokaz je Božanstven komedija u BDP-u.

Koji je princip vašeg rada?

Počinjem od malih skica koje po pravilu nastaju u avionu, a onda ih prenosim u ozbiljne crteže. Onda pravim makete, pa glavni projekat, na osnovu kojeg nastaju scenografije.

Koliko to traje?

E, tu sad ima razlike između rada ovde i u inostranstvu. Mi uglavnom razmišljamo otprilike, mada ima nekih organizacionih pomaka nabolje. U inostranstvu se zna sve dve godine unapred, a za operu i više.

Da li vi pozicionirate i mesta za video-projekcije?

Da. Često koristim neku vrstu bilborda gde se projektuju dešavanja ispod scene, recimo. I ovde se služim alegorijama i apsurdima. Ja smišljam svet bez uticaja reditelja.

Da li se osećate pomalo kao bog? (smeh)

Ne, važno je da svako radi svoj posao, kao i da imate dobre saradnike, što stalno ponavljam svojim studentima. Važno je da se međusobno razumete, pa kad meni Frank kaže da hoće da radi Medeju, ja odmah znam da je u pitanju Hajnrih Milerova, i to je to – mi smo sve završili!

Zašto vam je motiv i reklama za „koka-kolu” i „pepsi”?

Dok smo radili Dobrog vojnika Švejka u Minhenu, paralelno je Orban podizao zidove od bodljikave žice protiv migranata, pa sam reklamu za coca-cola sugar free preinačio u coca-cola migrants free. Onda sam napravio rat između koka-kole i pepsija, zapravo Zapada i Istoka, aludirajući na čuvenu scenu Niksona kako gleda Hruščova dok pije pepsi. Kako se Hruščovu napitak svideo, napravljen je prodor ovog američkog brenda u Rusiju i uopšte na Istok. Da bih sve još više „pomerio”, stavio sam ploču s natpisom s mesta u Sarajevu gde je Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Ferdinanda, koju su pripadnici Handžar divizije skinuli i poslali Hitleru za rođendan. O takvim amblemima vam pričam.

Ako neko ne zna sve to što ste sad ispričali, šta onda?

Nema veze, kliknuće mu u nekom trenutku. To su sve stvari do kojih se lako može doći.

Uvodite i ćirilicu u scenografiju?

U Čehovljevom Dvoboju u berlinskom Foksbineu postoji lekar koji je studirao u Nemačkoj, i stalno pridikuje nekom od likova da je sav izgužvan, da pogrešno drži viljušku... Taj mu odgovara – tebe su, brate, Nemci pokvarili, „Da! Nemci”, što ja pretvaram u reklamu. Ceo se komad gleda kroz taj portal.

Vi ste po osnovnoj vokaciji slikar, da li vam je draži kolektivni rad na scenografiji ili samotnjačko slikarstvo?

Kombinacija: ja sam timski igrač, ali volim da dajem golove, da se izrazim jezikom hokeja. A umem i da se branim (smeh).

Koliko morate da se dodatno obrazujete i čitate da biste stvorili tako složenu scenografiju?

To je deo istraživanja. U pitanju su noći i noći, sve obrađujem sa svih mogućih strana i kačim se intuitivno za neke detalje.

Mimo predrasuda o dužini trajanja komada, kako publika i glumci izdržavaju sate i sate gledanja i igranja?

Neke se „dugometražne” opere izvode s prekidima kao što je Vagnerov Prsten, jer pevači moraju da odmore glas. Publika je tu po sopstvenoj odluci, i nije problem da izađe s predstave, ode da jede... Nije pozorište uvertira u provod, nešto za pre večere, pozorište je razmena energije. U teatar se ne ide da bi se „lepo” obuklo i video neko poznat, takvi treba da idu u „elitne” restorane.

Da li vi i Kastorf idete na premijere svojih predstava?

Nikada! Zašto bismo ih gledali kad smo komad onoliko puta videli tokom proba? Tada uvek idemo na večeru, mi imamo pravo na to. Dođemo samo da se poklonimo.

Jeste li ponosni na svoj ukupni učinak?

Ja stalno gledam unapred i ne prija mi kada zastanem. Meni prija, kao i Franku, kad dejstvujem pod visokom radnom temperaturom.

Šta sada spremate?

Medeju u Atini na proleće, u septembru će biti premijera Borisa Godunova u Hamburškoj operi, kojom diriguje naš drugar Kent Nagano, onda osvajamo Burg, Drezden... Malo nam je korona poremetila dinamiku, ali sad opet radimo punom parom.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.