Стратегија фудбала

Без обзира на различите облике релативизације и малициозних тумачења која се могу чути у домаћој јавности нема сумње да споразум о одлагању уредбе о таблицама представља значајан политички догађај. Спортским речником речено Београд је ову утакмицу добио захваљујући чврстој одбрани, паметно постављеној стратегији и аутоголу Куртија.

Кренимо од овог последњег. Председник привремених косовских институција, суочен са узалудном борбом за независност Косова, окренуо је лист. Уместо преговора о нормализацији односа са Београдом које су започели његови претходници, а који би према обећању западних посредника требало да резултирају међусобним признањем, он је као услов за даље преговоре поставио тренутно признање Косова од стране Србије. Свестан нереалности таквог приступа, понаша се као да Косово има пуну независност и суверенитет, односно као да Срба који се томе опиру нема и као да Београд не постоји. Такво понашање неминовно је довело до пораста броја сукоба у којима су жртве Срби, као и до провокација коришћењем оружаних снага и применом прописа мимо до тада договорених оквира. Све то је резултирало подизањем тензија и укупне нестабилности. Последњa у низу таквих одредаба била је она о обавези коришћења РКС таблица.

Идеја да силом наметне вољу и да дисциплинује Србе који се томе противе у основи је била срачуната провокација с циљем да се изазову сукоби на северу Косова који би резултирали са једним од три могућа исхода. Први је да Срби са Севера, милом или силом, прихвате наметнуто решење. Тиме би се показала немоћ Београда да им помогне и Београд би де факто изгубио кредибилитет међу Србима. Срби би били у ситуацији или да се покоре властима у Приштини или да се одселе са Косова. Други исход би био побуна Срба на Косову која би довела до интервенције косовских оружаних снага што би, у случају неминовних жртава, довело до војне интервенције Београда који би се у тој ситуацији заправо сукобио са НАТО заштитним снагама стационираним на Косову. Трећи је повлачење Београда под притиском Запада и његова дискредитација и компромитација у очима српске јавности. То би значило и политички слом актуелне власти у Београду.

Мада је овај план из позиције Приштине вероватно деловао савршено, он је у темељу имао једну озбиљну фалинку. Реч је о уграђеној, и готово саморазумљивој претпоставци да НАТО и Запад подржавају Приштину ради остварења албанских националних интереса. Подгревању таквих илузија помогло је и недавно обраћање хрватског председника, који је испраћајући хрватске војнике у мисију на Косову поручио да тамо иду да „подрже независну државу Косово”.

У свом мастерплану, Запад, међутим, никада и нигде, па ни на Балкану, као свој циљ није имао подржавање било чијих трибалистичких интереса. Управо супротно, Запад је калкулисао са тим интересима, уклапао их у свој мастерплан и користио за реализацију својих интереса. Трибалистичке вође које су то разумеле успевале би да своје планове и интересе, бар привремено, реализују уз подршку Запада, али само у мери у којој се нису супротстављали замислима Запада. Они који то нису разумели суочавали су се са губитком западне подршке, што је обично подразумевало и крај њихове политичке каријере. Примера из ближе и даље прошлости има на претек.

Својом бесмисленом политиком провоцирања сукоба на Балкану зарад уских интереса, у ситуацији када је Западу потребна стабилност, Курти се показао као некооперативан партнер. Умислио је, другим речима, да је паметнији од система и да он може да користи Запад за реализацију својих интереса. Томе у прилог сведочи и бесмислена реторика у којој се Београд константно оптужује да представља продужену руку Москве на Балкану и да води агресивну политику према суседима, као да Запад нема своје механизме за процену ризика, него им је потребно искривљено приштинско, подгоричко или тумачење из било које друге  балканске касабе.

С друге стране, Београд се показао као поуздан партнер који је добро разумео шта је интерес Запада у овом тренутку. Тај интерес се поклапа са интересом Србије која за основни циљ има економско јачање за шта је избегавање сукоба нужан услов.

Стратегија Србије, по свему судећи, није враћање суверенитета над читавим Косовом, али то не значи да може да допусти да се на њеној територији де јуре стварају друге државе. Тиме би се уосталом отворила Пандорина кутија са несагледивим последицама.

Мрвљење балканског простора започето распадом Југославије и стварање међусобно супротстављених држава један је од начина на који Запад контролише овај простор. Други, ефикаснији начин је управљање замрзнутим конфликтима. Проблем односа Србије са Западом је управо чињеница да се оба решења заснивају, прво на штету Србије, а друго на њеном активном учешћу у управљању конфликтима. Ниједна опција није добра, али ова друга је свакако мање лоша. Она, међутим, у већој мери зависи од снаге и способности политичара који су на челу Србије, што погодује развоју разних облика личне власти. Таква личност мора бити у подједнакој мери посвећена послу којим се бави, политички искусна, прагматична, али истовремено и флексибилна. Притом, мора да има подршку већине грађана у земљи, али и подршку бар дела или макар једне фракције глобалне транснационалне пословне и политичке елите. Најмања грешка у одржавању замрзнутог конфликта може да доведе до његовог одмрзавања, а осим Куртију, то сада никоме није у интересу.

Чини се да је управо Вучићева способност да балансира на танкој жици замрзнутог конфликта, што је тренутно најбоље за Запад, а најмање лоше за Србију, разлог његове политичке моћи. Чињеница да су његова политичка судбина и судбина Србије уско повезане није производ никакве медијске манипулације, већ објективних околности које су наметнуте стратегијом замрзнутог конфликта на Балкану.

То је на крају крајева и разлог што разни политички непријатељи, како у региону, тако и у земљи, навијају за политички слом Србије. Једини проблем, којег изгледа ни једни ни други нису свесни је што је Вучићева политика више усклађена са стратешким визијама Запада него што они то могу да замисле.

Професор на Филозофском факултету у Београду