Реконструкција парка у Доњем Милановцу

Пресељењем Доњег Милановца крајем шездесетих година прошлог века, као најбоље урбанистичко решење оцењена је изградња парка у скоро читавом луку покрај дунавског кеја. Била је то зелена оаза, права дунавска тераса на којој су цветале руже, симбол Доњег Милановца, синоним за радост и лепоту у овом градићу с огромним туристичким потенцијалом.

Али, та огромна површина као да је неком сметала, у зависности од позиција локалних интересних сфера. Деведесетих година прошлог века, захваљујући јединству грађана, одбијен је покушај да се издавањем парцела за локале уништи централни део дуж главне улице, према управној згради задруге.

Затим се дужи период мировало, све до прошле године, кад је општина отуђила земљиште од бивше карауле до Националног парка – тобоже за изградњу хотела с четири звездице. Реч је о хотелу „Водена Вила”, који се већ две године не зида, а требало је, према речима челника, да упосли део грађана, који су остали без три фабрике и задруге. На отуђеном земљишту, у приватној својини непознатог власника нашли су се стадион за мале спортове, дечји вртић „Цвета Николић” и део парка, стазе кеја. Јесте да ништа није урађено, али се ове површине у катастру воде као приватне. Шта то значи за децу и омладину, просудите сами.

У току летњих месеци општина наставља активност и у општинској згради у Мајданпеку организује јавни увид у план за реконструкцију преосталог дела парка. Удаљеност између Доњег Милановца и Мајданпека је 55 километара. Није ли било целисходније да је јавна расправа одржана у Доњем Милановцу? Није, јер је неком, изгледа, стало да хитно уради нешто што није приоритет. Ово је трећа реконструкција за десет година, а чему води знају брижни иницијатори.

У октобру је постављена табла и почело је скидање нових плоча, као и рушење ограђеног дела с љуљашкама и справама за најмлађе, уз вађење туја и дрвећа. Поједине тополе су старе колико и град Милановац. Аргументи да корење овог дрвећа подиже плоче нису валидни, јер чак и ако их подижу, то не значи да морају да се посеку стабла у најлепшем делу парка, с најлепшом хладовином.

Такође, све то због изградње улице и кружног тока. Та улица, замишљена да се споји с пристаништем, умањује површину парка. Остаће само скромни паркић који неће имати ко да залива и одржава. Предузеће за газдовање парком нема инжењера хортикултуре, тако да ни тај будући паркић нема перспективу.

Зашто се у Доњем Милановцу баве парком кад урушени кеј није саниран и има стотину проблема од већег значаја?

Народ масовно одлази трбухом за крухом и за кратко време Доњи Милановац можда неће ни имати становнике, али ће имати реконструисани парк у којем неће бити шетача.

Наравно, волели бисмо да не буде тако и да се врати стари сјај.

А да ли ће се дотле доћи оваквим потезима, остаје сваком да о томе размисли.

Синиша Стојчић,
Доњи Милановац