Петроварадин, Гибралтар на реци

Мало је оних који ће застати у одговору на питање ко је градитељ Петроварадинске тврђаве. Највећи део ће, готово хорски, одговорити да је то маркиз Себастијан Вобан (1633–1707), француски војсковођа, архитекта и писац из времена Луја Четврти. Да, али он никад није ни крочио на ове просторе, а не да је с планом у рукама ходио над таласима Дунава.

У Европи тог доба Вобан је уважаван као најумешнији архитекта по чијем систему је изграђен низ значајних тврђава. А Петроварадин је био намеран да буде значајан бедем непријатељу и онда је, што да не, преузета идеја некога ко се у томе већ опробао и доказао. И тако је Вобан стигао, али и остао, овде.

Први план Петроварадина урадио је инжењерски пуковник Кајзерсфелд, док је други нацрт умеће географа и путописца италијанског грофа Марсиљија. Почетне радове изводио је војни градитељ Вамберг, после њега стиже Гисенбир, за њим Доксат, Манет и Шредер. Градњу су надзирали принц Еуген Савојски, гроф Карафа и, на крају, престолонаследник, будући цар Јосиф Други.

Лепо, али шта је било с хиљадама оних безимених који су све те силне идеје, планове и наређења морали да спроведу у дело? Већи део радне снаге чинили су кметови с оближњих имања, војници (углавном припадници српске милиције), затвореници, ратни заробљеници и најамници. Рад је био толико тежак да је за време градње страдало мноштво људи. Неки штури подаци казују да их је, посебно у последњој етапи градње, дневно умирало између 50 и 70, те не чуди ни клетва дотекла из тог времена: "О, јуначе, дабогда ти душа Варадин градила!".

Све је било подређено подизању камене заштите која ће бечком двору, бар што се тиче опасности по Царство с те стране, омогућити сигурност, јер почетком 19. века Петроварадин је – са својих 4.000 војника у касарнама, барутанама препуним муниције и са 400 топова различитог калибра – постао најбезбеднија тврђава Царства.

Бастиони, шанчеви, капије...

На 112 хектара, односно 112.000 квадратних метара, угнездила се Петроварадинска тврђава, на три пута већем простору него што је, нешто јужнија, Београдска. А на њој километри утврда, шанчева и свакојаких здања неопходних да би живот у њој текао без претеране бојазни за сигурност. Уосталом, зато је и грађена да јој чак ни разорни земљотрес из 1726. није превише наудио, а војске су је, у страхопоштовању, заобилазиле у великом луку.

Бастиони, једно од главних обележја тврђаве и умногоме новина за време градње, заправо су бедеми с више такозваних прелома који омогућавају унакрсну ватру испред јаких грудобрана, а све због тога да би учинак непријатељске артиљерије смањили на најмању могућу меру. Први који је овде подигнут носи име аустријског цара Леополда Првог Хабзбуршког (1657–1705), потом је изграђено још осам њих, сваки пригодног назива.

Свака тврђава која би да верује да је неосвојива незамислива је без шанчева. А овде их има готово на све стране. Од оних дубоких, земљаних, који су била (не)савладива замка за непријатеља, до водених у подграђу тврђаве које нису мамили ни најбоље пливаче.

Да би се ушло (и изашло) у један озбиљно утврђен град неопходне су и капије. У Петроварадину их није лако и само побројати, толико их има.

Ту су, наравно, и касарне. Пре свега, она која чини препознатљивом силуету Петроварадина – Дуга касарна, данас хотел "Варадин". У Једноставној касарни сада је Историјски архив Новог Сада. А Топовњача, Арсенал или Мамулина касарна, како је све називана, свакако је најзначајнија једноспратна зграда с мансардом, где се угнездио Музеј града Новог Сада. У некадашњој касарни Хорнверк данас се школују будући уметници...

Неправедно би било прескочити Официрски павиљон, Подофицирску мензу, те Изоловани павиљон, који је највишим гостима понајвећма служио за одмор и разоноду. Ни у крчмама се није оскудевало и све су, без изузетка, биле "код" неког: Код звезде, Код јагњета, Код зеленог дрвета, Код слона, Код јелена, Код дивљег човека, Код црног орла, Код црног котла, Код црног медведа...

Километри под земљом

Откад је света и века подземље је сматрано својеврсном скривницом, уточиштем које нуди поуздану заштиту свима који нису ради или спремни да ствари решавају лицем у лице. Градитељи Петроварадина знали су да може да се деси да непријатељ некако ипак успе да продре у тврђаву и решили су да изграде подземне ходнике и галерије, прави мали подземни град.

И пуних једанаест година, од 1765. до 1776, око 400 минера, предвођених аустријским инжењерским мајором Алфредом Шредером, градило је такозвани противмински систем или сплет подземних ходника и галерија. Циљ је био да се посада што успешније супротстави непријатељу који би, не дај боже, уз помоћ мина успео да продре у тврђаву. Због тога је, на четири спрата, прокопано нешто преко 16.000 метара ходника, односно галерија одређених намена. Свака галерија имала је ознаку за положај (I-IV), број ходника (1-527), намену и име углавном добијено по неком од аустријских царева или племића. Када су радови завршени (коначно 1783), овај систем био је трећи по величини у Европи, одмах иза тврђаве Луксембург (23 километра) и Јозефовог система (45 километара) у данашњој Чешкој.

У подземљу Тврђаве, где је прокопан и велики бунар пречника 3,5 а дубине 39 метара, сместило се и 12.000 пушкарница као и 155 отвора за дејство артиљеријском ватром. Уза све то, унутра је могло да се нагура око 6.000 војника.

Данас радозналци, под одговарајућим осветљењем и уз пригодне мапе, могу да прошетају километар и по дугачким ходницима испод саме Горње тврђаве. Остали ходници и галерије нису осветљени, али је права авантура провући се бар кроз део њих. Кад угасиш батеријску лампу и зауставиш дисање, једино чујеш тахикардичне откуцаје сопственог срца. И онда тешиш самог себе да то није од страха него од напорног кривудања и сагињања тамо-амо. Али, вреди...

Сат коме се не жури

Грађанима Новог Сада, с друге стране реке, сат одавно није неопходан. Увек могу да баце поглед према Петроварадину, односно Бастиону Лудвига Баденског, и нема проблема. Посебно зато што велика казаљка показује сате, а мала минуте. То је учињено да би "и лађари и Мађари" из даљине утврдили које је доба дана. У пун сат се смењивала стража, па минути и нису били тако важни, а у време кад га је царица Марија – почетком 18. века – поклонила Петроварадину никоме се није претерано журило.

Мада је стара кула порушена половином 18. столећа, кад је подигнута ова садашња, гломазни сатни механизам остао је исти. Навија се сваког дана ручно. Бројчаник се налази на све четири стране барокног торња, а бројеви су исписани римским цифрама, као што је обичај на свим хришћанским црквама. На јабуци торња је ветроказ са компасом, а његова застава на јарболу нема копље него – срце.

Занимљиво је да овај сат, иначе симбол Петроварадинске тврђаве, зову и "пијани сат". Није да је баш склон лумперају, већ му се не жури кад је хладно, а брза кад је врућина.

Данас Тврђавом, али и делом њеног подземног лавиринта, царују уметници смештени у четрдесетак атељеа, ту су галерије и кафеи, а већ неколико година средином јула сливају се реке младих из света да би уживали у Егзиту, највећем музичком фестивалу југоисточне Европе...