Дипломата и у пензији

Када смо уговарали разговор са спољнополитичким коментатором Зораном Миливојевићем, није било лако уклопити термин. Не само због утакмицa Светског првенства које пасионирано прати, већ и због честих позива новинара који траже коментаре на актуелне догађаје:

нон-пејпер понуде, дипломатске иницијативе с ове и с оне стране Атлатника, рат у Украјини, косовски преговори.

– Има доста озбиљних тема, али и коментатора, тако да би могли да оснујемо и синдикат политичких аналитичара – каже у шали Зоран Миливојевић.

Коментатор актуелних догађаја у свету

Иако је у пензији седам-осам година, и даље је врло активан, пише књиге у слободно време, бави се проучавањем међународних односа, али труди се и да се што чешће виђа са својим пријатељима, не само дипломатама, већ људима из разних струка, с друговима из младости, комшијама, па и да с времена на време одигра понеку партију омиљеног пасијанса.

– Док сам радио, мени је по прописима Министарства спољних послова било забрањено да јавно наступам, али сада у пензији користим то своје вишедеценијско искуство да дајем своје осврте на актуелне догађаје, искључиво из домена спољне политике. Специфично време и наша улога добија на значају и није случајно што нас медији често користе и пуштају наше коментаре – каже Миливојевић.

Појављивање у медијима чини му задовољство, не само што га одржава у менталној кондицији, већ му је и важно да људима који га слушају и гледају предочи истину о положају наше земље у овом тренутку.

Теме су крајње озбиљне и од нас, политичких аналитичара, налажу да будемо озбиљни и да представимо људима међународни положај Србије и међународне односе онаквима какви они јесу, јер од народа зависи будућност земље и одбрана њених националних интереса.

Зоран Миливојевић рођен је у Београду, на Светог Саву 1949. године. Рано је изгубио оца, са свега осам година. Растао је с мајком, која га је гајила и издржавала све до студија. Живели су на Дорћолу, а оба родитеља били су књиговесци по професији. На студијама радио је разне послове да би се издржавао, разносио је млеко, продавао новине, радио физичке послове преко студентских организација. Завршио је Правни факултет, а после одслужења војног рока запослио се у фабрици „Беко” и убрзо прешао у Савезни секретаријат за народну одбрану. После магистарског рада добио је позив од Извршног већа и запослио се у сектору за спољну политику где је провео 36 година. У међувремену је и докторирао, а повремено предавао из области парламентарне дипломатије и написао уџбеник о овој теми.

Време од 1978. до 2014. провео је као каријерни дипломата у Министарству спољних послова некадашње Југославије и Републике Србије на значајним и највишим дужностима у земљи и у иностранству: Белгији, САД, Француској, Хрватској. Између осталих функција био је и генерални конзул и шеф мисије при Савету Европе у Стразбуру, а каријеру је завршио као генерални конзул у Ријеци после 40 година радног стажа.

– Нисам у дипломатију ушао по политичкој линији, везаној за чланство у некој политичкој странци, него као чиновник, и с најмање степенице ишао до највише могуће и вршио послове од помоћника аташеа до аташеа, од трећег секретара до начелника, заменика помоћника министра, до највиших могућих функција. Често се за нас дипломате каже бивши, не постоји бивши дипломата, то је занимање, професија као и свака друга и зато се мора третирати као сваки занат – каже Миливојевић.

У срећном браку са супругом Милком, коју сви у породици зови Микица, има две ћерке, Ксенију и Јелену, сина Андреја и седморо унучади.

– Сва деца су ми успешна, сви живе о свом трошку и спавају у својим креветима. Имам и сјајне зетове и снају те ме је Бог заиста погледао, у том погледу сам срећан човек – каже наш саговорник, чија је старија ћерка амбасадор у Холандији.

Дипломатија је у Србији имала своје славне представнике, па Миливојевић у први план истиче нобеловца Иву Андрића, кога је рат затекао у Берлину, велике песнике Милана Ракића и Јована Дучића. Подсећа на период несврстаних, посебно на 1961. годину, тада је у Београду одржана Прва конференција несврстаних, Иво Андрић је добио Нобелову награду, а Југославија је била кандидат за сталног члана Савета безбедности ОУН.

Миливојевић надокнађује оно што није могао да испољи и да се оствари док је био заузет дипломатским обавезама. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета, предаје на Дипломатској академији, потпредседник је Друштва српско-француског пријатељства.

– Ја сам и навијач Црвене звезде и цела моја породица, моји унуци већ имају чланске карте, редовно одлазимо на утакмице – каже Зоран Миливојевић.

Заљубљеник у Хиландар

Као велики љубитељ Хиландара и светосавља, са својих десетак пријатеља и са сином, већ шеснаест година одлази у пролеће у Хиландар и на Свету Гору, а у организацији помаже им и Владан Сеферовић, шеф канцеларије и Задужбине Хиландара у Београду. Захваљујући њему сви у групи су „апсолвирали” историју Атоса.

Миливојевић је и у Београду током године врло активан, петком и недељом виђа се с пријатељима, и то редовно, у договорено време. Толико су се, каже, усталили да ако неко случајно не дође, одмах се распитују да се није разболео. Још кад овим активностима додамо и пасију према пасијансу, мало времена остаје, па се за Миливојевића може рећи и да је пензионер који нема времена за губљење, сваки дан је добро испланиран и испуњен радом и задовољствима. А то бисмо могли назвати и уметношћу живљења, али и дисциплином и организацијом којом га је научила професија каријерног дипломате.

Дорћолац

Миливојевић је рођени Београђанин, живот је провео делом у иностранству, делом на Дорћолу, у близини неколико улица: Добрачине, Краља Петра, Дубровачке... Спојио је, како каже, горњи и доњи Дорћол, тако да је живео и у „кругу двојке”, али и изван њега.

Миливојевићи су из Бајине Баште, а од старина из околине Боке которске, расути по целој бившој Југославији. Зоранова мајка је из околине Београда, из Вранића, један зет је из Врања, други из Пирота, а снаха из Звечана. Цела Србија у једном.

Али нешто можда још важније јесте да су сви звездаши.

– Нема неспоразума што се тога тиче, као породица смо јединствени, и зетови и мој син и моји унуци – каже Зоран Миливојевић.