Измицање столице

Србија је елиминисана на Светском првенству у фудбалу. Наши репрезентативци спуштене главе спаковали су кофере и вратили се у своје виле, супруге у козметичке салоне, а разочарани навијачи у своје једноставне испразне животе, у сурову реалност, ишчекујући коју повишицу, регрес... као озебло сунце. Пошто је спектакл завршен за нас, поново смо се суочили са вртоглаво високим ценама и стварним животом. Није ни чудо што је аутофагија, односно изгладњивање у моди. Једино тако можемо развући плату до краја месеца. Нисмо ни приметили у том катарском блештавилу великих очекивања да новогодишња расвета још увек не светли. Да ли нас и она опомиње да немамо чему бољем да се надамо, да нас чека тешка гладна зима? Да нас неће ништа боље огрејати ни претпразнична атмосфера, без божићне печенице, кад већ није катарско врело сунце.

Нема дочека са чувене терасе Старог двора... Чак је и ФИФА пресавила судски табак против Фудбалског савеза Србије. Политика се преселила поново тамо где никада није смела, на фудбалски терен где је изостао жар за борбом, а победили говор мржње и неспортско понашање. Уместо добрих голова, шанси, напада на противнички гол, летеле су псовке. Медији су се више бавили ко је кога дочекао, испратио, ко ужива у шопингу у Дохи, него правом фудбалском стратегијом. Да ли је размаженост оно што краси нове генерације, чак и оне спортске? Да ли ико схвата да професионални спорт захтева велико одрицање? Фудбал одавно није „Монтевидео”. Фудбал је данас баш оно што живимо... Нека друга правила владају тереном. Важније је ко је на трибинама, ко је поставио бољу фотографију на друштвеним мрежама.

Да је наш народ довитљив и да у свакој муци пронађе лек, показали су наши навијачи који су у инат свима организовали своје првенство, далеко иза стадионских скупих рефлектора. Ипак је тај мали фудбал, иза сцене, онај прави... Све друго је, као што неко рече, спектакл за телевизије, својеврсни ријалити. Добар материјал за досадне спортске емисије.

Тако разочарани, шалтамо канале... А тамо негде, у неком другом ружичастом свету, у којем нема разлога за бригу, у којем је све као из бајке... тамо негде, у свету снова или кошмара, некоме је дозвољено да снима у скупштинским клупама, да окаља достојанство јавног простора... Све за рејтинг... Кога је данас брига за част, за срамоту? И да ли се у таквом кошмару ико сетио да погледа нову емисију на РТС – „Ја волим класику”. У данашњем времену, паметни се проглашавају глупим и старомодним ... Јер кога је брига за класику када је млада Ражнатовићева дочекала свог дечка на аеродрому... Кога брига за мрак на појединим каналима кад су увек ту султаније и нечији размрдани кукови да нас развеселе и затворе очи. Па нек’ иде живот! Нек’ фонтана на Славији тихује... За то време, ТВ посленици праве новогодишњи програм у складу са временом у којем живимо – нек’ се пева, нек’ се весели док нам криминалци заузимају простор на телевизији, док се измичу столице професорима. А како и не би кад и сами измичемо столице онима који имају шта да кажу!