Izmicanje stolice

Srbija je eliminisana na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Naši reprezentativci spuštene glave spakovali su kofere i vratili se u svoje vile, supruge u kozmetičke salone, a razočarani navijači u svoje jednostavne isprazne živote, u surovu realnost, iščekujući koju povišicu, regres... kao ozeblo sunce. Pošto je spektakl završen za nas, ponovo smo se suočili sa vrtoglavo visokim cenama i stvarnim životom. Nije ni čudo što je autofagija, odnosno izgladnjivanje u modi. Jedino tako možemo razvući platu do kraja meseca. Nismo ni primetili u tom katarskom bleštavilu velikih očekivanja da novogodišnja rasveta još uvek ne svetli. Da li nas i ona opominje da nemamo čemu boljem da se nadamo, da nas čeka teška gladna zima? Da nas neće ništa bolje ogrejati ni pretpraznična atmosfera, bez božićne pečenice, kad već nije katarsko vrelo sunce.

Nema dočeka sa čuvene terase Starog dvora... Čak je i FIFA presavila sudski tabak protiv Fudbalskog saveza Srbije. Politika se preselila ponovo tamo gde nikada nije smela, na fudbalski teren gde je izostao žar za borbom, a pobedili govor mržnje i nesportsko ponašanje. Umesto dobrih golova, šansi, napada na protivnički gol, letele su psovke. Mediji su se više bavili ko je koga dočekao, ispratio, ko uživa u šopingu u Dohi, nego pravom fudbalskom strategijom. Da li je razmaženost ono što krasi nove generacije, čak i one sportske? Da li iko shvata da profesionalni sport zahteva veliko odricanje? Fudbal odavno nije „Montevideo”. Fudbal je danas baš ono što živimo... Neka druga pravila vladaju terenom. Važnije je ko je na tribinama, ko je postavio bolju fotografiju na društvenim mrežama.

Da je naš narod dovitljiv i da u svakoj muci pronađe lek, pokazali su naši navijači koji su u inat svima organizovali svoje prvenstvo, daleko iza stadionskih skupih reflektora. Ipak je taj mali fudbal, iza scene, onaj pravi... Sve drugo je, kao što neko reče, spektakl za televizije, svojevrsni rijaliti. Dobar materijal za dosadne sportske emisije.

Tako razočarani, šaltamo kanale... A tamo negde, u nekom drugom ružičastom svetu, u kojem nema razloga za brigu, u kojem je sve kao iz bajke... tamo negde, u svetu snova ili košmara, nekome je dozvoljeno da snima u skupštinskim klupama, da okalja dostojanstvo javnog prostora... Sve za rejting... Koga je danas briga za čast, za sramotu? I da li se u takvom košmaru iko setio da pogleda novu emisiju na RTS – „Ja volim klasiku”. U današnjem vremenu, pametni se proglašavaju glupim i staromodnim ... Jer koga je briga za klasiku kada je mlada Ražnatovićeva dočekala svog dečka na aerodromu... Koga briga za mrak na pojedinim kanalima kad su uvek tu sultanije i nečiji razmrdani kukovi da nas razvesele i zatvore oči. Pa nek’ ide život! Nek’ fontana na Slaviji tihuje... Za to vreme, TV poslenici prave novogodišnji program u skladu sa vremenom u kojem živimo – nek’ se peva, nek’ se veseli dok nam kriminalci zauzimaju prostor na televiziji, dok se izmiču stolice profesorima. A kako i ne bi kad i sami izmičemo stolice onima koji imaju šta da kažu!