Право на фикцију

Поводом изложбе „Непоуздани приповедач” Мрђана Бајића, која је у октобру отворена у Музеју савремене уметности у Београду, овог викенда приређен је разговор поводом уметниковог најпознатијег и најдуготрајнијег пројекта „Југомузеј”. За изложбу „Југомузеј” Бајић је 2002. године награђен „Политикином” наградом.

О „Југомузеју” било је речи у контексту историјских, уметничких и културолошких преиспитивања. Разговарало се о томе како у датом контексту функционишу фикција и историографија, чињенице и уметност.

Говорили су историчари Дубравка Стојановић, Миливој Бешлин и Ана Миљанић, позоришна редитељка и уметница Ана Адамовић.

„Југомузеј” је настајао од 1998. до 2004. године. Реч је о пројекту који тематизује велике историјске наративе Југославије, у свим њеним фазама. Структуиран је по узору на праве музејске институције (депо, библиотека, архив, музејска продавница, дечји клуб) и обухвата експонате реализоване у разним медијима: од дигиталног колажа, објеката до скулптура карактеристичних по Бајићевом монтажном поступку и увезивању, у овом случају, визуелних референци, мотива, симбола, мас-медијских слика у вези са животном и јавном сфером бивших Југославија. „Југомузеј” је премијерно изведен као амбијентална инсталација у августу 2001. године у Центру за културну деконтаминацију и до данас остаје својеврсни рад у настајању. Поводом настанка „Југомузеја” Мрђан Бајић је забележио:

„Да ли сте некад пожелели да направите невиђено опсежну колекцију предмета који су у себе усисали значење епохе у којој сте живели? Да те предмете затим групишете по вољи, нахођењу или хиру, свеједно, са убеђењем да баш тако груписани још истинитије, а још огољеније, испостављају свој смисао у поље очигледности, дају пресек ткива историјских факата и слојева – којих су сведоци – а при том детектују малигност.

„Југомузеј” је последица такве жеље. „Југомузеј” је таква колекција оформљена у Београду, у јадном остатку експлодиране Југославије, земље чије су се лешине у тренутку њеног распада готово сви презриво одрекли. Сенка „тамнице народа” и „самоуправног раја” наставила је да постхумно продукује идентитет који се, префиксом екс, лепио неразумном жестином на њене бивше становнике. И у сну, и уз јутарње новине, и када би те крајеве заувек напустили, и када би се вратили, и када би упознавали нове људе, и посебно када би се међусобно, поново измешани, сретали. Муком стицани персонални идентитет остајао би наткриљен сенком територијалног и националног идентитета. Наткриљен сликама несносних догађаја. Наткриљен сећањима – која више нико није желео. Предметима – које више нико није хтео. Предметима са вишком значења. Питање гласи: могу ли ти фрагменти бити колекционирани, како би се од њих поново направила амбалажа за осетљиву празнину заједничког сећања и поновног преиспитивања?

Говорећи из позиције историчара, професорка Филозофског факултета Дубравка Стојановић истакла је да завиди Бајићу на уметничкој слободи да се игра прошлошћу.

„Ми као историчари немамо наравно ту слободу да бирамо догађаје, да правимо аналогије нити да извлачимо континуитете… Немамо право на фикцију.”

У том контексту Дубравка Стојановић је истакла неколико радова у којима је Мрђан Бајић „увезао” моменте из одређених историјских догађаја и епоха.

„Бајић поставља и питање како да мислимо о прошлости а да не одступамо од садашњости”, рекла је Дубравка Стојановић.

Надовезујући се на претходна запажања историчар Миливој Бешлин је такође истакао слободу уметника да тематизује догађаје и нагласио провокативност и ангажман као кључне одлике Бајићевог дела, али и потребу историчара да полемише са уметником.

Ана Миљанић, сада директорка Центра за културну деконтаминацију, подсетила је на почетке стварања „Југомузеја” крајем деведесетих година прошлог века, али и на 2001. годину када је изложба „Југомузеј” била одржана у овом простору и када је заправо почело „бављење” Југославијом, односно фокусирање на теме које се тичу југословенског наслеђа у разним гранама културе-уметност, позориште, књижевност…

Ана Адамовић рекла је да је за њу пројекат „Југомузеј” узнемирујућ јер говори о сећању на државу која више нема иако се и сама бави одјецима ове епохе. Подсетила је да је „Југомузеј” представљен на „Миксеру” 2011. године.

У разговору су покренута и питања превелике продукције „југословенских пројеката”, односно експлоатације имена и артефаката везаних за „Југославије”.