Pravo na fikciju

Povodom izložbe „Nepouzdani pripovedač” Mrđana Bajića, koja je u oktobru otvorena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ovog vikenda priređen je razgovor povodom umetnikovog najpoznatijeg i najdugotrajnijeg projekta „Jugomuzej”. Za izložbu „Jugomuzej” Bajić je 2002. godine nagrađen „Politikinom” nagradom.

O „Jugomuzeju” bilo je reči u kontekstu istorijskih, umetničkih i kulturoloških preispitivanja. Razgovaralo se o tome kako u datom kontekstu funkcionišu fikcija i istoriografija, činjenice i umetnost.

Govorili su istoričari Dubravka Stojanović, Milivoj Bešlin i Ana Miljanić, pozorišna rediteljka i umetnica Ana Adamović.

„Jugomuzej” je nastajao od 1998. do 2004. godine. Reč je o projektu koji tematizuje velike istorijske narative Jugoslavije, u svim njenim fazama. Struktuiran je po uzoru na prave muzejske institucije (depo, biblioteka, arhiv, muzejska prodavnica, dečji klub) i obuhvata eksponate realizovane u raznim medijima: od digitalnog kolaža, objekata do skulptura karakterističnih po Bajićevom montažnom postupku i uvezivanju, u ovom slučaju, vizuelnih referenci, motiva, simbola, mas-medijskih slika u vezi sa životnom i javnom sferom bivših Jugoslavija. „Jugomuzej” je premijerno izveden kao ambijentalna instalacija u avgustu 2001. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju i do danas ostaje svojevrsni rad u nastajanju. Povodom nastanka „Jugomuzeja” Mrđan Bajić je zabeležio:

„Da li ste nekad poželeli da napravite neviđeno opsežnu kolekciju predmeta koji su u sebe usisali značenje epohe u kojoj ste živeli? Da te predmete zatim grupišete po volji, nahođenju ili hiru, svejedno, sa ubeđenjem da baš tako grupisani još istinitije, a još ogoljenije, ispostavljaju svoj smisao u polje očiglednosti, daju presek tkiva istorijskih fakata i slojeva – kojih su svedoci – a pri tom detektuju malignost.

„Jugomuzej” je posledica takve želje. „Jugomuzej” je takva kolekcija oformljena u Beogradu, u jadnom ostatku eksplodirane Jugoslavije, zemlje čije su se lešine u trenutku njenog raspada gotovo svi prezrivo odrekli. Senka „tamnice naroda” i „samoupravnog raja” nastavila je da posthumno produkuje identitet koji se, prefiksom eks, lepio nerazumnom žestinom na njene bivše stanovnike. I u snu, i uz jutarnje novine, i kada bi te krajeve zauvek napustili, i kada bi se vratili, i kada bi upoznavali nove ljude, i posebno kada bi se međusobno, ponovo izmešani, sretali. Mukom sticani personalni identitet ostajao bi natkriljen senkom teritorijalnog i nacionalnog identiteta. Natkriljen slikama nesnosnih događaja. Natkriljen sećanjima – koja više niko nije želeo. Predmetima – koje više niko nije hteo. Predmetima sa viškom značenja. Pitanje glasi: mogu li ti fragmenti biti kolekcionirani, kako bi se od njih ponovo napravila ambalaža za osetljivu prazninu zajedničkog sećanja i ponovnog preispitivanja?

Govoreći iz pozicije istoričara, profesorka Filozofskog fakulteta Dubravka Stojanović istakla je da zavidi Bajiću na umetničkoj slobodi da se igra prošlošću.

„Mi kao istoričari nemamo naravno tu slobodu da biramo događaje, da pravimo analogije niti da izvlačimo kontinuitete… Nemamo pravo na fikciju.”

U tom kontekstu Dubravka Stojanović je istakla nekoliko radova u kojima je Mrđan Bajić „uvezao” momente iz određenih istorijskih događaja i epoha.

„Bajić postavlja i pitanje kako da mislimo o prošlosti a da ne odstupamo od sadašnjosti”, rekla je Dubravka Stojanović.

Nadovezujući se na prethodna zapažanja istoričar Milivoj Bešlin je takođe istakao slobodu umetnika da tematizuje događaje i naglasio provokativnost i angažman kao ključne odlike Bajićevog dela, ali i potrebu istoričara da polemiše sa umetnikom.

Ana Miljanić, sada direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, podsetila je na početke stvaranja „Jugomuzeja” krajem devedesetih godina prošlog veka, ali i na 2001. godinu kada je izložba „Jugomuzej” bila održana u ovom prostoru i kada je zapravo počelo „bavljenje” Jugoslavijom, odnosno fokusiranje na teme koje se tiču jugoslovenskog nasleđa u raznim granama kulture-umetnost, pozorište, književnost…

Ana Adamović rekla je da je za nju projekat „Jugomuzej” uznemirujuć jer govori o sećanju na državu koja više nema iako se i sama bavi odjecima ove epohe. Podsetila je da je „Jugomuzej” predstavljen na „Mikseru” 2011. godine.

U razgovoru su pokrenuta i pitanja prevelike produkcije „jugoslovenskih projekata”, odnosno eksploatacije imena i artefakata vezanih za „Jugoslavije”.