Оптичке иритације и визуелне манипулације

Специјално за „Политику”
Беч – „Ово није лула”, поручује Рене Магрит са свог истоименог уља на платну из 1929. у личном обрачуну са вишевековном заблудом да је сликарство у стању да преслика реалност. Магритова порука је вишеслојна. С једне стране, она садржи негацију аутентичности „копије оригинала” а, с друге, поручује да је појам „реалног” веома субјективан.

Магрит није први уметник који сумња у могућност идентификације објекта са његовом визуелном представом, међутим један је од првих сликара 20. века који формулише мисао да је једна верна репродукција стварности заправо илузија која се не може дотаћи, омирисати нити доживети другим чулима сем видом. У савремено доба дигиталне технике и неограничених могућности уметничког изражавања, ова дилема добија сасвим нове димензије које познату изреку – „не веруј сопственим очима” – стављају у први план.

Изложба „Тактика обмане. Оптичка иритација и визуелна манипулација од надреализма до данас”, која се до 24. августа може погледати у галерији Кунстхале доњоаустријског града Кремса, и дидактичке је и естетске природе. Поред две стотине радова познатих сликара 20. века, који су се користили оптичким и геометријским варкама и илузијама покрета и колорита, изложени су експонати у које се убрајају азијатско „позориште сенки”, калеидоскопи, камера опскура, анаморфозна огледала и разни прототипови оптичких направа од којих су многи из епохе барока.

И док је у антици било важно остати што вернији оптичкој илузији реалности, 20. век у самом старту показује велику скепсу према имитацији живота. Модернисти доносе свеж поглед на уметност у своме критичком преиспитивању традиционалног културног наслеђа. Покрети попут фовизма, експресионизма и кубизма профитирају од нових научних сазнања, нарочито таквих која се тичу геометрије и физике. Прве вишеслојне слике у виду колажа настају већ током ране модерне; у кубизму повезивањем сликарске илузије са геометријском предметношћу, а у дадаизму и надреализму кроз систем асоцијација и нових техника – аутоматског писања, фротажа, гратажа, декалкоманије и фимажа.

Изданак промена које ће се одиграти у 20. веку, пушта клицу у ренесансном сликарству, у његовом устоличавању нормативне централне перспективе и детаљном проучавању људске анатомије, као и у њеном све раширенијем коришћењу уљаних боја. Уметници са смене 16. и 17. века иду корак даље и проширују своја интересовања која творе симбиозу уметности, религије, природних наука и технике и, сем сликарством, баве се експериментисањем оптичким инструментима и помоћним средствима попут огледала, призми и сочива, док техника којом се осликавају таванице у време барока ствара перфектну тродимензионалну илузију која брише границу између пластике и сликарства.

После учмалих и конзервативних година прве половине 19. века, током којих није било простора за илузију и машту, долази до праве експлозије идеја и колорита у радовима импресиониста. Овај покрет ће надахнути нове струје које ће се првом половином наредног века, попут пожара, проширити Европом а потом и Америком. Оп-арт (скраћеница за „оптичку уметност”) који се рађа у Чикагу средином тридесетих година 20. века под директним утицајем немачког баухауса и холандског де стијла, приказује у чисто геометријским формама оптички променљиве изгледе боја и светлости. У годинама после Другог светског рата, уметници оп-арта се окрећу и од тренда неформалне уметности и од апстрактног експресионизма. Најзначајнији представник оп-арта је мађарски сликар Виктор Вазарели, препознатљив по својим конструктивистичким платнима чистих боја и по „архитектонској дубини” вишеслојних перспектива.

Британски уметник Петрик Хјуз бави се парадоксом ефекта „воза у покрету који пролази поред воза у станици”. Хјуз своје мотиве слика уљем на тродимензионалним дрвеним конструкцијама које су постављене тако да се њихова перспектива, односно мотив који показују, мења са мењањем положаја посматрача. Овако осмишљене слике стварају осећај дезоријентације, истовремено указујући на комплексност односа између посматрача и уметничког дела.