Превара постаје стандард међународних односа

Мисао Јулија Цезара „плашим се Данајаца и кад дарове носе” могла би да се односи и на понашање западних дипломата. Међународне споразуме у чијим писању су учествовали или су били гарант њиховог спровођења поштују само док се са свечаности потписивања докумената не угасе телевизијске камере.

Тек после више година, када већ пензионисани политичари напишу своје мемоаре или дају интервјуе, сазнајемо да никада нису ни имали намеру да у живот спроведу све што је потписано. Делује поразно када канцеларка Ангела Меркел каже да су Минским споразумима само куповали време да се Украјина наоружа.

Запад инсистира да се потписано спроведе у дело само уколико је то после неколико година у њиховом националним интересу. Ако се пак коси с њиховим државним пројектима, онда су Повеља УН, али и други споразуми само безвредан папир који никога не обавезује. И то нису рекли незванични дипломатски кругови, већ бивши и садашњи немачки политички актери, пре свих Ангела Меркел и Аналена Бербок, која је „заборавила” на обавезу повратка дела српских снага безбедности на Космет, што је прописано Резолуцијом 1244.

Са Меркеловом је скоро деценију сарађивао Александар Вучић, прво као премијер, а касније и као председник Србије. „Ова изјава је нешто што драматично мења ствари, посебно у политичком смислу. То је јасан сигнал коме не смете да верујете. Сад је питање докле ми као мали можемо, ако су могли да се тако играју с Русијом, да је обмањују док се не наоружају и спреме да је поразе”, каже председник Вучић. Подсетио је и на изјаву Петра Порошенка да Кијев није никада хтео да испуни споразуме из Минска, што много мења чињенице и односе у томе шта се дешавало од 2014. наовамо.

Дошло је време када се Западу не може веровати. Ако намерно крше међународне споразуме, „заборављају” на резолуције УН, на чему се онда темељи међународно право? Ако документи на којима се темељи међународно јавно право нису гаранција, онда је оправдано питање да ли живимо у постдемократском свету. Упркос бројним паролама и позивању на неке вредности, то једноставно није демократија већ варварство праћено ароганцијом и силом. „Кажите ми који документ хоћете да поштујемо и ми ћемо да га поштујемо. Не морате све, ево шведски сто. Хоћете Кумановски споразум, Повељу УН, Резолуцију 1244, Бриселски споразум или Вашингтонски споразум? Али немојте да нам кажете да ниједан од тих пет не желите да поштујете. Ни Приштина, ни они који јој помажу. Кажите више шта хоћете од ове земље”, упитао је Вучић на конференцији за новинаре у Председништву пре два дана.

Одговор на то питање нисмо добили, али је зато министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок прва прокоментарисала најаву да ће Београд на основу Резолуције 1244 тражити да се на КиМ врати хиљаду српских војника. Остаје нејасно како је шефица немачке дипломатије могла да коментарише нешто што тек треба да се догоди и шта Немачка има да се пита о нечему о чему одлучују Кфор и СБ УН. Премијерка Србије Ана Брнабић на свом твитер налогу објавила је саопштење министара иностраних послова земаља Г-7 од 14. маја 2022. у коме се наводи да је у решавању сваког проблема или кризе у свету (Либија, Сирија, Јемен, Сомалија итд.) неопходно стриктно спровођење одговарајућих резолуција Савета безбедности УН.

„Сада изненађујуће. Министарство спољних послова Немачке експлицитно поручује да Резолуцију 1244 – којом је предвиђено да Србија има право да тражи повратак одређеног броја својих безбедносних снага на Косово* – треба игнорисати јер је ’неприхватљиво’. Што се тиче међународног права и стабилности, на основу којих критеријума одлучујете која резолуција СБ УН се мора поштовати, а које се морају занемарити? На пример, у случају Либије, Резолуција 2571 се мора поштовати, али у случају Србије, Резолуција 1244 мора се игнорисати? Ово је запањујући ниво апсурда. Ми не бисмо имали ништа против да видимо поштовање међународног права, Повеље УН, СБ УН...”, написала је председница владе.

И шеф српске дипломатије Ивица Дачић каже да му је колегиница Бербок рекла да ниједан премијер Косова неће прихватити ЗСО и каже да је она слична Куртију. „Па ми знамо да су они против свега тога. Али она треба да буде свесна да је бивша канцеларка Ангела Меркел подржала формирање ЗСО и мора да буде свесна да не може да каже да треба да се поштује територијални интегритет и суверенитет Украјине, али не и Србије.

Мора да буде свесна да то што прича производи последице. Очигледно је да су они креатори косовске независности и да сви који су креирали косовску независност и тешко могу да прихвате да ће они сада морати да осуђују потезе Приштине”, каже Дачић.

Каже да они на Западу немају право да негирају право на формирање ЗСО и да је срамотно то што су рекли и додаје да председник Вучић, премијерка Брнабић и он то стално слушају.

„Па што сте ми предлагали и терали да потпишем Бриселски споразум? Како вас није срамота. Могу да се праве блесави јер су велике силе. Њима нико не брани да се тако понашају. Људи треба да знају да се налазимо у окружењу које је створило једну такву творевину као што су приштинске власти и да би тешко било да кажу да се они не придржавају потписа”, наводи Дачић.

На питање шта би онда требало да поштујемо ако не међународне споразуме и резолуције, Ивица Дачић одговара: „Није она једина. Она каже да треба игнорисати Резолуцију 1244. Па шта треба да поштујемо по њеном мишљењу, ако то нису резолуција, Бриселски и Вашингтонски споразум? Ваљда ће одговор на то питање да каже Курти. Знате, каже ми канадска министарка спољних послова ’пустите Косово, важна је Украјина’. Не пада ми на памет да пустим Косово које је за мене најважније питање, а слажем се да мора да се води рачуна и о Украјини”, наводи Дачић.

Дипломата Зоран Миливојевић каже да када се погледа изјава Меркелове, може да се види и пракса. За „Политику” каже да није реч само о Минском споразуму, него су ту и сви споразуми који се тичу Србије. Подсећа да прво где међународно право није поштовано јесте НАТО агресија 1999. против СР Југославије.

„Очигледно је да се оно што је обавезујуће, а то су резолуције СБ УН и Повеља УН, не поштује и Запад је то прекршио не само када смо ми у питању већ и када је интервенција у Авганистану и Ираку са оним лажним доказима и изигравањем међународног права. Јасно је да се Запад, који има активно учешће у постизању неких споразума, не може сматрати искреним партнером и да се све ради у духу добрих односа и онога што налаже споразумевање и договарање”, каже Миливојевић.

Додаје да је проблематично што Курти не поштује ниједан споразум, али да је још већи проблем што то не ради ни ЕУ иако је тамо и њихов потпис. То довољно говори у прилог томе да споразумевање и договарање никога не обавезује, већ је битан искључиво политички интерес. „У тренутку када он надвлада, онда је он старији од свих уговора, али и обавеза који произилазе из споразума.

Наравно да им се не може веровати. Интересантна је изјава министарке Бербок која каже да је неприхватљиво позивање на Резолуцију 1244. Имајући у виду да се ради о држави која претендује на стално чланство у СБ УН и да би за све чланице Повеља УН морала да буде обавезујућа, самим тим су и све резолуције СБ обавезујуће. Једини који може да доведе у питање било коју резолуцију је исти тај Савет безбедности и нико други”, истиче Зоран Миливојевић.

Драгомир Анђелковић: Ово је постдемократско доба, Запад се понаша као тоталитарне државе

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да ништа више не можемо да верујемо водећим западним државама које су потпуно урушиле свој кредибилитет. За наш лист каже да се показало да варају и Србију и много веће играче од нас, што се види на примеру Русије.

„У таквим околностима свет поново функционише као у стара времена, колико снаге толико и могућности. Ми смо мали, али ипак, имамо такав геополитички положај да смо некоме битни. Морамо много више да развијамо односе с Кином и Русијом и осталим земљама које су на позицијама нашег територијалног интегритета. Са западом не треба да се свађамо, али не треба ни више попуштамо”, каже Анђелковић.

Наводи да је Запад превазишао своју демократску традицију и да је ово постдемократско доба. Подсећа да је до Другог светског рата постојала пракса да демократске земље поштују уговоре, што није био случај с нацистичком Немачком и комунистичким СССР-ом. „Сада имамо Запад који се понаша као некада тоталитарне државе. То је једна врста демократске деградације”, закључује Анђелковић.