Брендови без премца

Yugo

Yugo је најпопуларнији аутомобил југословенске производње. У производњу је ушао око 1983. године. Познат по томе што је фабрика Застава са својим купцима играла игру изненађења под називом „Погодите какав је ваш ауто!”; наоко сви су исти и као нови, али захваљујући варирајућем квалитету неки вам траје пар година или 30.000 км, док са другим можете да се возите 10-15 година и 150.000 км без икаквих проблема, чак да пожелите да купите поново исти.

Почетком деведесетих почео се често појављивати у америчким филмовима. Bruce Willis га вози у филму „Die Hard III”, појављује се и у филму „The Crow” са Брандоном Лееом. У филму „Starg Flag” претиче групу ликова који возе WV Caravelu и један од њих прокоментарише: „Може ли овај WV брже да иде, гледај шта нас претиче...”, док се у Стив Мартиновом „Bowfinger” појављује на плакату иза главног глумца у трајању од читаве две секунде. Ипак, најзаступљенији је у рецентном холивудском филму „Drowning Mona” где читаво једно насеље вози само – Yugа. Таквој атмосфери у америчкој јавности придонео је пословни потез једног аутодилера из New Jerseya, који је своју твртку рекламирао слоганом: „Ако купите аутомобил скупљи од 30.000 $, бесплатно добивате Yugo”!

Посао стољећа, како је назван „Yugo” пројект, почео је неславно. Београдска телевизија уживо је преносила полазак првог влака натовареног „југићима” према луци Бар, одакле је требао кренути према Америци. Цијела је та фешта уприличена с високим гостима и уз изравни ТВ-пријенос, иако се знало да возила нису довршена. Сутрадан се влак вратио у творнички круг, како би се возила довршила. У мит је ушла (вјероватно апокрифна) прича о власнику Yuga који није могао отворити прозор свог новог аутомобила, а кад је скинуо „тапацирунг” с врата, пронашао је поруку радника Црвене заставе „Каква плата таква врата!”

Готова јела 29. новембар

Одрастао сам у зрело доба самоуправног социјализма, у нуклеарној породици југословенског типа: оба родитеља, старија сестра, мачор и ја. И породични фића. Отац и мајка су радили. Викендима је мајка кувала навелико, али је радне дане требало некако прегурати. Понедељком смо, тако, јели углавном остатке од суботе, уторком недељне остатке, средом би отац (који је из неког разлога тим даном долазио кући раније него обично) кувао супу из кесице и пржио кајгану на луку, а четвртак је био дан за Готова јела 29. новембра из Суботице.

Док се отац доследно гушио шкембићима у сафту, мајка је за сестру и мене најчешће износила Секељи гулаш подгрејан и послужен у сопственом паковању од дебелог станиола. Никада се нисам претерано фасцинирао осталим јелима из „палете” 29. новембра, али тај Секељи гулаш је заиста био нешто.

До дана данашњег никада нисам пробао „прави” Секељи гулаш (реч је о мађарском јелу од киселог купуса сеченог на уске резанце, обилато зачињеном алевом паприком и са говеђим месом сеченим на коцке), али ово што се добијало у конзервираном облику задовољавало је све моје стандарде. Толико да не памтим шта смо то, дођавола, ручали петком.

Лесковачки воз

Сан сваког месождера – месо с месом, па с још мало меса. Специјалитет који комбинира разне врсте мртвих животиња, а гастрономи који немају проблема с вегетаријанским бушењем савјести извјештавају о неизмјерним ужицима што драже окусне пупољке и гомилају центиметражу око струка. Деведесетих година национално освијештени у Хрватској, исту врсту крканлука су прозвали „слијед”, нпр. „Трњански слијед”, као што је и „Шопска салата” изненада постала „мијешана салата са сиром”!

Ужички кајмак

Сви који су у ономад барем једном прошли тржницом на Кватерникову тргу у Загребу, сјетит ће се високог мршавог старца који је стајао увијек на истом мјесту, уз велику дрвену кацу из које се осјећао замамни мирис ужичкога кајмака. Наглас је позивао купце, чак је допуштао и да мало кушају, с врха ножа, тај његов специјалитет. А тај је ужички кајмак доиста имао особит укус.

Тврд попут маслаца, кајмак који се обире с млијека и добро посоли, врло је укусан намаз, или подлога уз какву саламу за мало обилнији сендвич. Дода ли се ужички кајмак пљескавици, она постаје прави специјалитет. Распадом земље нестао је с Кватрића човјек који је нудио суверено најбољи кајмак у држави.