Нема универзалног рецепта за родитељство

Свако дете се роди са подједнаким могућностима за развој потенцијала. Mалишану се посебно треба посветити у првих седам година које се не могу никада поновити, јер у том циклусу деца развијају и до 80 одсто својих способности, интересовања и усвајања навика, биле оне добре или лоше. Оно што се тада пропусти, тешко може у каснијим годинама да се надомести, јер свако дете је талентовано за нешто и само је важно да препознамо за шта су талентовани и да то подржавамо. Овим речима Бојана Станковић, ауторка трећег издања књиге „Деца уче од нас”, говори о важности бриге о најмлађима и сматра и да се деца све више суочавају са спољним факторима који утичу на њихов психофизички, емоционални и ментални развој, као и да универзалан рецепт за родитељство не постоји. Искуство у досадашњем раду је преточила у својеврстан приручник, у коме је посебан акценат стављен на дигитално доба и несигурности које оно доноси родитељима.

Станковићева за „Политику” каже да највеће грешке у одгајању деце у данашње модерно дигитално доба родитељи створе због невладања информацијама, али и због жеље да децу одгајају у складу са истим вредностима с којима су и сами одгајани.

– Немогуће је применити, сем љубави и подршке, већину принципа којима су се генерације од пре 20, 30 и више година одгајале, зато што тада није било оволико спољашњих фактора (дигиталног света), који доста утичу на емоционални и ментални развој деце. Често волим да кажем да су најважнији фактори за развој здраве личности (детета) све оно што ништа не кошта и сваки родитељ има, а то су неограничена количина љубави, подршке и ослушкивања емоционалних потреба малишана. Три су најдоминантнија типа личности деце: аудитивац, кинестетичар и визуелац. И на сва три начина кроз едукације треба приступити деци – истиче Станковићева.

Наша саговорница има став да је емоционална интелигенција важнија од других, јер ако не знамо да контролишемо сопствене емоције и не развијемо емпатију, немогуће је да напредујемо на другим животним пољима јер „џабе нам знање ако нисмо у добром емоционалном стању”.

– Већина одлука које доносимо зависе од стања у којем се налазимо. Код деце се може почети са развијањем још у најмлађем вртићком узрасту, а то се најбоље чини личним примером и показивањем сопствених емоција, као и уважавањем туђих емоција. Стручњаци су се залагали годинама уназад за то да је за срећу и успех детета важна генетика, а данас се доста говори о термину епигенетика, који нам објашњава колико је важнији утицај спољашних фактора у односу на генетику. Период детињства је камен темељац, а даљи развој су спратови који се надограђују. Ако темељ није стабилан долази до пропадања неких спратова – напомиње Станковићева.

Наша саговорница подсећа да се у последње две године повећало вршњачко насиље које настаје због повећане агресивности код деце, а повећана је и зависност деце од дигиталних уређаја, игрица, интернета, друштвених мрежа… Порастао је и број асоцијалне деце, занемарују се школске и ваншколске активности, умањио се број малишана који се свакодневно баве спортом, а повећао број оних који имају сужени речник који обилује поштапалицама.

– Последња информација коју сам чула је да смо прва земља у Европи у којој деца школског узраста у просеку дневно проводе око пет-шест сати на интернету и то резултира повећањем броја дечака и девојчица који се јављају центру за безбедност деце на интернету услед узнемиравања путем друштвених мрежа. Како се заштитити од тога? Пре свега едукацијом родитеља, деце, васпитача и наставника, а треба и говорити о томе у медијима што више – додаје Станковићева.