Лекари не успевају да се детаљније баве жртвама насиља

Две трећине здравствених радника барем једном годишње се у свом раду среће са случајевима родно заснованог насиља, а 44 одсто њих сматра да се током пандемије вируса корона повећала учесталост и интензитет ове врсте насиља, показало је „Истраживање процене здравствених радника и здравствених установа да реагују на родно засновано насиље” Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) у Србији. Студија која је урађена на узорку од 1.686 здравствених радника такође показује да скоро половини здравствених радника није доступан писани протокол, односно упутство за поступање са жртвама насиља. Иако је вођење евиденције о случајевима сумње на родно засновано насиље законска обавеза, за њу није знала готово половина здравствених радника, а постојање Тима за заштиту и збрињавање жртава родно заснованог насиља била је непознаница за чак 65 одсто запослених у здравству.

Чак 55 одсто здравствених радника каже да се о родно заснованом насиљу не дискутује на редовним састанцима и стручним колегијумима унутар установе, а више од трећине њих о овој теми не разговара ни неформално са својим колегама. Нешто више од трећине здравствених радника никада није самоиницијативно повело разговор о насиљу са пацијенткињама.

Подсећања ради, о распрострањености родно заснованог насиља довољно говори статистика Аутономног женског центра која сведочи да је само у току протекле године пријављено 26.696 случајева породичног насиља, а 25 жена је убијено од стране својих мужева, браће или очева. У првих десет месеци ове године извршен је исти број фемицида, а најмлађа жртва била је двогодишња девојчица коју је убио сопствени отац.

– Здравствене установе често су прва, а понекад и једина инстанца којој се обраћају жене жртве насиља у свим животним добима. Иако имају обавезу да у оквиру своје професионалне одговорности заштите жртву на адекватан начин, здравствени радници често су фокусирани на збрињавању њихових медицинских потреба, при чему изложеност насиљу често лако остаје непрепозната и неадресирана. Међутим, изостанак комуникације о насиљу представља пропуштену прилику за давање подршке жртвама и стварање подржавајућег окружења за њу, истичу ауторке ове публикације, која је рађена у оквиру заједничког пројекта „Интегрисани одговор на насиље над женама и девојчицама у Србији – који реализује Уницеф, УНФП, УНДП и Агенција за родну равноправност и оснаживање жена УН, у партнерству са Владом Србије. Публикацију потписују професорка др Босиљка Ђикановић, професорка др Бојана Матејић и доцент др Жељка Стаменковић.

Како истичу, скоро 80 одсто здравствених радника који су учествовали у овом истраживању наводи да осуђује сваки вид насиља и исказује разумевање за пацијенткиње са искуством насиља. У нешто мањем проценту, они дају упутства о њеној безбедности, а још мање њих даје информације о изворима подршке за жртве насиља. Свега 46 одсто запослених у здравству понекад или често контактира надлежне службе за помоћ жртвама насиља (полицију, центар за социјални рад, сигурну женску кућу), док скоро трећина њих никада не контактира службе за подршку. Зато не чуди податак да скоро 40 одсто здравствених радника мултисекторску сарадњу оцењује као недовољну.