Lekari ne uspevaju da se detaljnije bave žrtvama nasilja

Dve trećine zdravstvenih radnika barem jednom godišnje se u svom radu sreće sa slučajevima rodno zasnovanog nasilja, a 44 odsto njih smatra da se tokom pandemije virusa korona povećala učestalost i intenzitet ove vrste nasilja, pokazalo je „Istraživanje procene zdravstvenih radnika i zdravstvenih ustanova da reaguju na rodno zasnovano nasilje” Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) u Srbiji. Studija koja je urađena na uzorku od 1.686 zdravstvenih radnika takođe pokazuje da skoro polovini zdravstvenih radnika nije dostupan pisani protokol, odnosno uputstvo za postupanje sa žrtvama nasilja. Iako je vođenje evidencije o slučajevima sumnje na rodno zasnovano nasilje zakonska obaveza, za nju nije znala gotovo polovina zdravstvenih radnika, a postojanje Tima za zaštitu i zbrinjavanje žrtava rodno zasnovanog nasilja bila je nepoznanica za čak 65 odsto zaposlenih u zdravstvu.

Čak 55 odsto zdravstvenih radnika kaže da se o rodno zasnovanom nasilju ne diskutuje na redovnim sastancima i stručnim kolegijumima unutar ustanove, a više od trećine njih o ovoj temi ne razgovara ni neformalno sa svojim kolegama. Nešto više od trećine zdravstvenih radnika nikada nije samoinicijativno povelo razgovor o nasilju sa pacijentkinjama.

Podsećanja radi, o rasprostranjenosti rodno zasnovanog nasilja dovoljno govori statistika Autonomnog ženskog centra koja svedoči da je samo u toku protekle godine prijavljeno 26.696 slučajeva porodičnog nasilja, a 25 žena je ubijeno od strane svojih muževa, braće ili očeva. U prvih deset meseci ove godine izvršen je isti broj femicida, a najmlađa žrtva bila je dvogodišnja devojčica koju je ubio sopstveni otac.

– Zdravstvene ustanove često su prva, a ponekad i jedina instanca kojoj se obraćaju žene žrtve nasilja u svim životnim dobima. Iako imaju obavezu da u okviru svoje profesionalne odgovornosti zaštite žrtvu na adekvatan način, zdravstveni radnici često su fokusirani na zbrinjavanju njihovih medicinskih potreba, pri čemu izloženost nasilju često lako ostaje neprepoznata i neadresirana. Međutim, izostanak komunikacije o nasilju predstavlja propuštenu priliku za davanje podrške žrtvama i stvaranje podržavajućeg okruženja za nju, ističu autorke ove publikacije, koja je rađena u okviru zajedničkog projekta „Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji – koji realizuje Unicef, UNFP, UNDP i Agencija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN, u partnerstvu sa Vladom Srbije. Publikaciju potpisuju profesorka dr Bosiljka Đikanović, profesorka dr Bojana Matejić i docent dr Željka Stamenković.

Kako ističu, skoro 80 odsto zdravstvenih radnika koji su učestvovali u ovom istraživanju navodi da osuđuje svaki vid nasilja i iskazuje razumevanje za pacijentkinje sa iskustvom nasilja. U nešto manjem procentu, oni daju uputstva o njenoj bezbednosti, a još manje njih daje informacije o izvorima podrške za žrtve nasilja. Svega 46 odsto zaposlenih u zdravstvu ponekad ili često kontaktira nadležne službe za pomoć žrtvama nasilja (policiju, centar za socijalni rad, sigurnu žensku kuću), dok skoro trećina njih nikada ne kontaktira službe za podršku. Zato ne čudi podatak da skoro 40 odsto zdravstvenih radnika multisektorsku saradnju ocenjuje kao nedovoljnu.