Велика плава емоционална нула

Најлакше би ми било да кажем само – Ни први „Аватар“ ме није очарао да би ме „Аватар 2“ сада разочарао – и да се окренем и одем без неког већег удубљивања. Но, шта је ту је, после 13 година од хипермилионског оригиналног 3-Д „Аватара“ редитељски мајстор Џејмс Камерон снимио је наставак са поднасловом „Пут воде“, завртео маркетингшку и новчану машинерију широм света, натерао клинце и клинцезе да поново носе специјалне наочаре у биоскопима и да уз кокице, грају и куцкање по телефонима, као нешто се страшно важно диве плавим и жутооким становницима непостојеће планете Пандора.

Сећам се добро да сам за првог, дакле тог историјског „Аватара“ с којим је Камерон финансијски покорио планету, тада написала да је реч о:

„конфузном и предугачком филму отупелих оштрица, који је сав подређен ефектима и упакован у причу која се да свести на осредњу бајку за узраст детета од десетак година“, да се на „нивоу садржаја, може назвати и најобичнијим „млаћењем празне сламе“, а на нивоу форме и спектакуларном визуелно-техничком екстраваганцијом којом више треба да се баве компјутерски генијалци, рецензенти видео-игрица, мајстори фотошопа и пиксела него ли филмски критичари...“. Све то бих и сада мирне душе могла да кажем и за „Аватар: Пут воде“, с тим што бих скренула пажњу и на две разлике. За разлику од првог, пионирског „Аватара“ који је играо и на карту гледаочевих емоција, овај други је готово па емоционална нула. Такође, за разлику од првог дела аватарске саге за кога се чинило да после виђених визуелно-генерисано компјутерских чудеса заиста нема даље, у овом наставку Камерону је пошло за руком да надмаши себе. Имао је 13 година да усаврши високотехнолошку надградњу и употебу ефеката који су сада технички импресивнији, али се углавном своде на глаткоћу покрета и велику, али и бездушну, брзину кадрова.

Породично-еколошка прича, јер управо је то у садржинској сржи „Аватара 2“, као што сам већ рекла – не обузима емоцијама, али је визуелно, сензорно искуство такво да се људско и дигитално, ванземаљско и земаљско не разликују много једно од других и уз 3-Д наочаре гледалац може да стекне утисак боравка у неком метауниверзуму. Самом сценарију недостаје оригиналност, ликови су површни и очекивани, отворене теме –  потреба за породицом, сигурност породице, климатске промене, екологија, различитост – обрађене су крајње поједностављено, али се Камеруну не  може оспорити ни редитељско врхунски занатско умеће нити чињеница да за разлику од огромне већине холивудских блокбастера његови „Аватари“ носе и какве такве хуманистичке поруке.

Штос са аватарима, одавно иначе популаризован захваљујући компјутерским игрицама, а Камерон је само покушао да му придода нову димензију бавећи се пројекцијом света будућности који је сместио на далеку планету Пандора. Пре 13 година на њу искрцао земаљске научнике (каубоји) у намери да се домогну драгоценог минерала. А то је подразумевало да умилостиве домородачка племена (Индијанци), висока бића плаве коже и жутих очију, и то тако што су смислили аватаре – имитације домородаца, не би ли их наговорили да им препусте своја енергетска налазишта... Родила се ту и љубав између земаљског Џејка Салија (Сем Вортингтон) и становнице Пандоре Нејрити (Зои Салдана), а у овом наставку саге видимо их у заснованој, идиличној породици и са децом и у новим авантурама које подразумевају и боравак у подводном свету зарад опстанка и заштите од поново надолазећих Земљана.

Заправо, тај прелазак са прашумског копна на море идејно је био начин за настанак новог филма, овог пута у трајању од чак три сата и дванаест „никад да се заврши“ минута (192) и све би то било у реду да тај морски, подводни свет није замишљен уз много клишеа. Клишеизиране су и сцене финалних битака између земаљских освајача и пандорских племена у последњем делу филма, тако да све у свему: од срца Џејмску Камерону, „Дизнију“ и „Твенти Сенчери Фоксу“ желим зарађене милијарде, уз љубазну молбу да до „Аватара 3“ никада не дође.