Када глобално скренемо, скренули смо поприлично

Док сам још живела у Београду, имала сам сасвим опипљив осећај специфичне уметности, која на том поднебљу има свој мирис, укус, потребу и јасну оправданост. Беч има своју традицију, свој израз, то је такође свет за себе, све је другачије, каже мултимедијална уметница Тамарa Карјук Драхош, рођена Београђанка која већ три и по деценије живи и ствара у Бечу, ширећи своје уметничке видике. – Уметници који су национално успешни, разумљиви, цењени, углавном не наилазе на исти одјек овде и тамо. То има своје предности и мане. Мени је управо тај моменат самосталног развоја занимљив за екскурзије, док глобалне подударности доводе до општих законитости које се наравно не могу игнорисати, препознатљиве су свуда. Када глобално скренемо, скренули смо поприлично – констатује Тамарa Карјук Драхош која је дух Београда желела да доживи и кроз гостовање представе Атељеа 212 „Ролеркостер” Јелене Кајго, у режији Милице Краљ, на сцени Акцент театра у Бечу.

Индустријски дизајн једно је од поља интересовања ове особене уметнице. Тренутно, каже, истрајава на функционалној гардероби. Ево и како је дошла на ту идеју:

– Када су цене енергената почеле вртоглаво да скачу, одлучила сам да се позабавим питањем: зашто ми уопште грејемо простор? Шта ће мом столу или столици топлота? Она треба само мени, док биљкама, чак и смета врели ваздух и температура од преко осам степени. Решила сам да истражујем како бисмо могли да прилагодимо гардеробу, заправо текстил новом добу, будући да још од средњег века употребљавамо скоро исте тканине. Уградила сам грејаче и сензоре у постојећу трикотажу, тако да може загревати тело по сопственој жељи и при ниским зимским температурама, онако како вама одговара, по вашем нахођењу – прича Тамарa Карјук Драхош, у чијим радовима је током протеклих месеци публика могла да ужива у галеријском простору Заједнице српских клубова у Бечу. Дела ове особене уметнице одабрана су и свечано изложена у оквиру манифестације „Дани српске културе у Бечу”, коју традиционално организује културно-интеграционо удружење „Фокус” из Беча, док су представници аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић” организовали мултимедијално затварање ове поставке.

Тамара Карјук Драхош рођена је у Београду, где је завршила школу за индустријско обликовање, а затим се у Бечу усавршавала на вишој школи за конзервацију и рестаурацију. Прва радна искуства стекла је у мануфактурама за позлату и керамику. Почиње да се занима за теологију и иконопис, што је прво доводи на академију лепих уметности, а затим на универзитет примењених уметности у Бечу, где магистрира 2002. године индустријски дизајн. Кроз иконописање, како за „Политику” каже, враћа се на моменте феномену исконске лепоте и дубоке медитације. Инспирацију је, сазнајемо, пронашла у српским обичајима и веровањима, будући да је сликала иконе уз своју маму…. У сарадњи са универзитетом у Линцу, током протеклог периода Тамара Карјук Драхош спроводила је низ научних истраживања на подручју развоја навика човека будућности; исхране, становања, кретања, потреба, а на Институту за здравље у Лондону, дипломирала је примену геомантије на савремене интеријере западне хемисфере.

– Фасцинира ме јапанска култура и уметност, као и двадесете године 20. века, које имају исту идеју, а то се јасно види у мојим радовима. Сада наилазим на паралеле и у српској култури, посебно у једноставности и смелости, у потрази за облицима који су савршени за керамику или мустре. То постају симболи које покушавам да приближим западној хемисфери, тако да буду препознатљиви. Моји термоси за америчку компанију носе мотиве са српских средњовековних фресака, као и осталих 60 предмета који се тренутно производе – прича Тамара Карјук Драхош која у атељеу у Бечу свакодневно истрајава на својим експериментима.

Уједно прати и постиче и рад српских културних удружења у дијаспори, зато што смо, како каже, заслужили да се слика о српској уметности и култури адекватно приближи аустријској публици, да се обнавља и развија размена у оба правца. Иако овде живи већи број наших људи него у неким градовима у Србији, заинтересованост остатка јавности за извоз наше културе је минимална, заснива се претежно на храни и фолклору.