ДДД и Томас Пинчон

БУКА И БЕС
Тек сада, када се ваљда слегла почетна прашина око привођења најславнијег хашког оптуженика а паралела између њега и једног „несталог” светског писца интимно потврдила као потенцијално занимљива, има довољно услова да се она развије у правцу слободнијих изведеница. Како је сам првопоменути, бивши високи политичар који је недавно послат у Холандију, отприлике рекао: његово хапшење је толико чувено да у том смислу вероватно нема неупућеног човека, па се чак не морамо служити његовим именом и презименом. Уосталом, нешто ми се чини естетски оправданијим да у даљем тексту он слови под иницијалима шифре под којом се најдуже скривао: ДДД – наравно, од Драган–Давид–Дабић.

Другопоменути – чувени нестали писац – јесте амерички аутор Томас Пинчон. Он је прозаик док је ДДД, пре свега, песник. Обојица су (били) нестали. ДДД се скривао пошто је био судски прогањан због ратних дејстава за која постоји пристојна шанса да је лично одговоран, док је Пинчон био нестао из личне потребе за интимом. С једне стране посреди је колективистички, с друге индивидуалистички порив. Мада код другог има и поетичких разлога: нестајањем је трагао за непостојећом – практично, системски укинутом – маргином.

Додуше, поетички разлози нису сасвим ван игре ни кад је нестанак песника био у питању. Док је Пинчон живо оваплоћење структуралистичке теорије о смрти аутора, ДДД је морао да се скрива јер је био оптирао за смрт (потенцијалних) читалаца, на које је војска под, практично, његовим вођством пуцала с врха брда. Песник је тиме заступао моћну епску позицију писца који више зна од својих читалаца, по узору на ону, заступљену у једној од омиљених му књига, Његошевом Горском вијенцу, деветнаестовековном штиву што је највише утицало на све српске епске поете с краја двадесетог и почетка двадесет првог века. „Ко на брду ак’ имало стоји/ више види но онај под брдом” – писао је Петровић Његош а његов ватрени љубитељ је, пре но што је постао ДДД, дословно схватио аутопоетички исказ свог узора и максимизовао доминанту позицију ствараоца у односу на публику до мере у којој је, с брда, публику, бомбардовао. Уосталом, те његове епизоде могу су се схватити као изразито дословно читање Горског вијенца, у којем се говори о истребљењу припадника народа ине вере. А ако је ДДД поетички био усмерен ка уназад, ка деветнаестом веку, с Пинчоном је сасвим обрнуто: Фредерик Џејмсон је тврдио да је чувена америчка серија из деведесетих година двадесетог столећа Досије X по третману параноје својеврсна копија Пинчоновог романа Објава броја 49, објављеног 1966.

Ту се наизглед завршавају поетичке паралеле између двојице својевремено несталих писаца. Збиља, док је ДДД био ишчезао по узору на остале српске и хрватске јунаке који су направили скуп ратни цех, Пинчон је постао недоступан за јавност слично још једном „несталом” писцу: Џ. Д. Селинџеру. Да ни скривање ДДД-а ипак не буде сасвим лишено поетичких могућности, песник је одлазио у извесни новобеоградски кафе да би, камуфлиран, слушао гусле – између осталог, песме о сопственим подвизима – док је америчкимаксималиста, кажу, инкогнито присуствовао јавним читањима свог романа Gravity’s Rainbow. (Гусле с једне, један од најзначајнијих постмодернистичких романа, с друге стране – занимљива поетичка разлика.) Као да је имао на уму могућност да дотична паралела и настане, песник је пустио косу и браду, иза којих се скривао. Теоријски је и могао да има у виду да је Пинчон нестао пре њега: крајем 1996, у „Њујорк магазину” је, поводом „откривања” америчког прозног писца, могло да се прочита: „Коса му је оседела. Дуга је, а он носи и беле бркове и браду.” Док је код америчког аутора све то био искључиво плод потребе за природном камуфлажом, код ДДД-а је, воленс–ноленс, значило и приближавање узору: брадатом песнику из династије Петровић Његош. У сваком случају, то приближавање је у целој причи прилично битан моменат: ако је Пинчон средином деведесетих лоциран преко банковног рачуна и телефона, ДДД-а је опонашање узорног ствараоца – осим што га је, негде у исто то време, нагнало у бег – недавно стајало слободе: ухваћен је захваљујући ДНК анализи власи из браде.