Куртијев апартхејд и обмане Запада

Вероватно многе од оних који деценијама помно прате збивања на светској политичкој сцени садашње понашање Албина Куртија може да подсети и на некадашње охоло поступање расистичких лидера беле мањине према црначком становништву у Јужноафричкој Унији и Намибији. Уосталом, не гледамо ли и сада најгрубљу дискриминацију и злостављање Срба преосталих на Космету, уз употребу силе какву се некада бели расисти из Преторије и Јоханесбурга, „задужени” и за Намибију, спроводили према људима црне коже, не штедећи ни безгрешну децу, као што их сада не штити ни Куртијева власт, наочиглед безосећајности белосветских „заштитника” људских права.

Запањујуће је да те онеспокојавајуће призоре не виде неке „врле” демократе са Запада, које наводе (да човек не поверује), како је управо Косово, као неки рајски кутак, малтене пример поштовања људских права. Углавом, ти далтонисти и обмањивачи и долазе из истих земаља из којих су долазили и пре, још у доба Југославије, залажући се за већа права албанске мањине, кад је она била вероватно најпривилегованија мањина у свету. Уживала је неупоредиво већа права него што су им сународници имали у матичној земљи, стаљинистичкој усамљеници Албанији.

У то сам имао прилику да се и сам уверим. Јер док су албански лобисти из САД Боб Дол, Џозеф Диогарди, Антал Том Лантош и Елиот Енгел „лили сузе” због наводно злехуде судбине косовских Албанаца, два моја „крстарења” од севера до југа Албаније и у обрнутом смеру омогућила су ми да све то оповргнем кроз паралелне изјаве самих Албанаца. На пример, они из Албаније, сем привилегованих, пре изласка из тог дугог стаљинистичког мрака, живећи у беди и безбожничкој тишини, могли су само да маштају о томе да ће једног дана добити и пасош. Зато су бежали преко Крфског канала и епирских гудура, док су четири сестре и два брата Попа уточиште нашли у италијанској амбасади, у тзв. забрањеној улици, где су остали од 12. децембра 1985. до маја 1990. године

Многе водеће државе Запада сада уопште не интересује право стање ствари на Космету, а прати их, изгледа, и амнезија. Као да су заборавиле шта се десило током три „косовске кристалне ноћи”, када су 17, 18. и 19. јануара 2004. горели древни манастири и цркве и уништавана српска вечна почивалишта. Олако су прешле и преко извештаја часног Швајцарца Дика Мартија о трговини људским органима, о којем је 25. јануара 2011. расправљала и Парламентарна скупштина Савета Европе.

Дволични западни званичници забијали су главу у песак и 17. фебруара 2008, кад су упозоравани да самопроглашење лажне државе, као и њено признање, представљају отварање „Пандорине кутије”. Нису су се опаметили ни после догађаја у Грузији, када су истим стопама одвајања кренуле Абхазија и Јужна Осетија. Тек после трагичних догађаја у Украјини сетили су се да треба уважавати и неповредивост граница и интегритет чланица УН. Али, изгледа ипак касно, заборављајући притом и своје бездушно бомбардовање СРЈ.

Нажалост, Косово и Метохија је већ целу вечност на испиту савести, како странаца, тако и домаћих властодржаца. Сетимо се само кроз какав су пакао прошли и током Другог светског рата, прво под фашистима, а затим и нацистима, кад је њима одани Ферхат-бег 1943. изговорио и оне ужасавајуће речи да „Срба више неће бити под косовским сунцем”.

Треба мирним путем учинити све да се то не деси данас, осам деценија касније. Јер сунца има довољно за све, како за Албанце, тако и за Србе, Роме и све остале.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево