Сви гледамо из хлада од Месија

Да ли се ико сећа Монтијела? Или га, можда, нико и није запамтио. А он је решио ко ће да буде светски првак! Бар би се тако говорило да је неко познатији у финалу светског првенства постигао последњи гол кад су се пуцали пенали. И не само то. Какве би се бајке испредале о томе како је у 115. минуту исцрпљујуће битке направио пенал, а онда, кад се нашао очи у очи са судбином, имао нерве, смелост, знање и сви остале неопходне, а ретке одлике да не погреши у тренутку кад су очи целог света биле упрте у њега.

Али, Гонзало Аријел Монтијел је мали камен да би се од њега градила светска историја. Није му дато ни да бар на трен ока буде јунак. Безброј је таквих камичака испод фасада славолука подигнутих у част незаборавних победа.

Поражени иду у заборав

Чим је погодио можда је и сам Монтијел себе истиснуо с пиједестала да би уступио место Лиoнелу Андресу Месију, коме је досад измицао само тај један драгуљ, па да има све што у фудбалу може да се пожели. Још од прошлог светског првенства као да човечанство није ни о чему другом лупало главу, него само о томе да ли ће Меси да освоји светско првенство и постане бесмртник.

Месију је од малих ногу било предсказано да буде фудбалски бог. Разуме се да је ђаволски тешко да се живи под тим теретом. Он је, мада крхке грађе, све то издржао и, вероватно, превазишао и најмаштовитија пророчанства..

Израстао је у велико дрво  у чијем смо хладу сви и ништа изнад не видимо од његових грана. Кад је у финалу добио лопту, па је предао другом, тај трећем, а трећи четвртом, који је дао гол сви су запамтили да је акција почела од Месија. Али, кад је Меси изгубио лопту, па у наставку Французи дали гол није истицано шта је било на почетку.

Меси је, заиста, велики играч, али у данашњем свету неки су медијски одабрани, несумњиво с разлогом, да њихова дела буду величана, а да се оно, што није равно херкуловским подвизима, препусти заборављању.

Да Аргентина од плитког потока, који је прегазила Саудијска Арабија на почетку шампионата, није набујала у реку, чије се обале сада не виде, нашао би се неко други међу фудбалским боговима и полубоговима да сада врши њену и Месијеву дужност. Да су Французи тачније гађали с беле тачке нема сумње да би славом био овенчан Килијан Санми Мбапе Лотен. Три пута је у финалу (два пута из игре) био непогрешив с 11 метара, постигао је и врло леп погодак, кад се пренуо сам је гурао Француску узбрдо, као Сизиф свој камен. Није га вратио на врх и, без обзира на допринос, поражени се не величају у данашњем свету.

Ко још спомиње Нејмара? Да Бразил није испао његов гол против Хрватске био би антологијски бар као онај Месијев продор против наших комшија у полуфиналу. Тада из хлада од Месија није се видело да га је на тој утакмици засенио Алварез над којим је начињен пенал (Меси дао гол), па продор за 2:0 када су Хрвати покушавали да избију лопту, а он је као ураган истерао до краја, продор за који је изгледало да је осуђен на неуспех и, на крају, знао где треба да буде да би крунисао велелепну акцију свог капитена.

Или Левандовски? Није спорно да је мајстор за давање голова, али, његова Пољска ништа није учинила и нико га не спомиње. Па Кејн... Промашио је други пенал, Енглеска је испала од Француске и изгубио нам се из вида. Да се Кристијано Роналдо, а он је био једини противкандидат Месију за место на фудбалском Олимпу, није расплакао после пораза од Марока, не би се ни запазило да је био у Катару. И тако даље. У свакој екипи може да се нађе неко ко је нестао кад и она.

Спојени судови у фудбалу

Суштинско питање, које се намеће после Катара јесте да ли је нестала разлика између фудбалских метропола и колонија. Мароко је четврти на свету (избацио Шпанију и Португалију), Хрватска јесте дошла као светски вицешампион, али, ипак, Бразил је увек фаворит, у осмину финала су се пробили и Јапан (изгубио на пенале од Хрватске), Јужна Кореја, Аустралија и Сенегал. Неки нису прошли групу, али имају чиме да се теше (Тунис победио Француску, Камерун савладао Бразил),

Више од тога је изненадило што је Немачкa други пут узастопно на светским првенствима имала споредну улогу (Италија се други пут узастопно није изборила ни за такву), Белгија, Уругвај и Данска су се, такође, појавиле само у епизодама.

Закон спојених судова у фудбалу. Тамо где је некада био крај света Европа црпе кадрове за своје клубове, па та њена појачања више немају страхопоштовање према онима с којима играју у истој лиги, а миц по миц стичу и остале особине, које красе професионалце. Е, сад, да ли ће као репрезентације (и савези) да наставе тако или ће да буду жртве сопствених успеха зависиће од тога колико су сазрели. А стари фудбалски свет би без њих тапкао у месту и био без будућности.