Лепотице на београдским и париским палатама

Панчево – Он усмерава око ка небу, а заустваља га на фасадама, где чекају „оне“, у камену. Београђанин, Горан Мусић, редитељ по струци, изложбом уникатних фотографија „Париске и београдске лепотице“ у фоајеу Културног центра Панчева, тера и нас да ценимо тај детаљ у брзом времену, свету интернета и мора информација.  Каже, поставка није прости збир тих личних искустава, већ ново виђење света који воли и лепоте којом је окружен, са знаменитих и мање знаменитих здања, јер то и није био први избор.

„Док сам био на Академији драмске уметности, имао сам јако доброг професора Бранибора Дебељковића, који нас је дословце тренирао личним примером, да опазимо оно што други не опажају. Тамо где су сви фотографи, тамо мени није место и не слика апарат, слика глава – тако сам ишао по свету и гледао шта други нису видели. Из изложбе „Поглед на тело“ француског класичног сликарства, видео сам да оно постоји и на палатама Париза, док су све „београдске“ из 20-тих година прошлог века пренете на наше фасаде искуством уметника који су боравили у Паризу. Радове намерно нисам потписивао, која је одакле, то није ни важно, јер постоји важнија, унутрашња веза“, објашњава аутор.

 „Човече шта си нам урадио, сад уопште не гледамо куд стајемо, јер идемо кроз град са главом упреном ка горе“, имају „примедбу“ Мусићеви пријатељи, а он за себе каже да није архитекта, а још мање историчар, већ радник на визуелном пољу трениран дугогодишњим радом да види и забележи оно што су други нису. Његове фотографије су у књигама и часописима, нашим и страним и у колекцијам од Хонг Конга до Сан Франциска, а документарни филмови приказивани на многим фестивалима. За собом има низ самосталних наступа широм Европе и власник је низа награда и за фотографију и за документарни филм. Члан је Удружења филмских уметника Србије, а поставка с темом еротике фасада, плод је година рада потврђеног добрим пријемом његових изложби „Београд из мог угла”, „Лица од камена” и „Париске лепотице”. Н,о ни у ком случају, напомиње, није то пуки „фотографски списак”-„шта сам на терену видео“ - већ његов доживљај теме, изражен техником, које је користио и на претходним пројектима.

„Он нам усмерава поглед ка небу, али га зауставља негде успут – негде на фасадама кућа, тамо где бораве његове „лепотице”. И по ко-зна-који пут, Мусић се својим фотографијама „бори за правду”. За правду спрам оног света који је инструментализован, који служи, који је употребљен...  а ми немамо времена ни да приметимо да постоји. „Фасадни украси”, „штуко декорација”, па чак „примењена” уметност-све то звучи увредљиво и зато Горан Мусић своје лепотице штампа на платну. „Фотографије су уникатне, никада нисам штампао копије”, рећи ће, а ваљда када се каже „фотографија на платну”, то звучи бар приближно „уметнички”, као „уље на платну”, оцењује Радоња Лепосавић, историчар уметности.