Ту сам да бисмо радили заједно

Папа Франциско недавно је именовао монсињора др Ладислава Немета за београдског надбискупа и митрополита Београдске надбискупије. У разговору за „Политику” др Немет говори о својој селидби из Зрењанина у Београд, сарадњи са Српском православном црквом, поновном звецкању оружја и могућностима мирног суживота...

Божићном посланицом обратили сте се свим хришћанима из Београда након именовања за београдског надбискупа од папе Франциска. Ову свету дужност преузели сте од монсињора Станислава Хочевара, који ју је обављао на најзавиднијем нивоу. Шта за Вас значи ово именовање?

У Католичкој цркви именовања у већини случајева подразумевају и селидбу. После скоро петнаест година у Зрењанину, почео сам полако да се селим у Београд. Ово је велики и сасвим нови изазов за мене, никада нисам живео у нашем главном граду. Богу хвала, не морам тражити смештај, зграда Надбискупије је сада празна, мој претходник, монс. Хочевар, отишао је за Словенију. Живот у Београду сигурно није највећи изазов који ме чека. У мојим очима најважније је послање које сам добио од папе: „Буди пастир свих католика у Београдској надбискупији, буди у добрим односима са свима у митрополији (којој припадају и Суботичка бискупија и Зрењанинска бискупија), буди добар према свим људима које будеш сретао на својим животним путевима.” Мало је католичких верника на простору Београдске надбискупије, а уз то су и раштркани од Београда до Прешева и од Бора до Шапца. Стога ће бити доста путовања по целој Србији, нарочито јужно од Дунава, јер желим упознати наше људе, бити уз њих и, уколико они то желе, помоћи им да се лакше суоче с проблемима, болестима, сиромаштвом, али желим, исто тако, делити и радости с њима.

Након пада Берлинског зида чини се да су идеолошки и духовни зидови постали још крвавији, а материјалне и духовне поделе јачају. Пјетро Перолин, други човек Ватикана, за „Политику” је пренео папине речи да је на делу фрагментални трећи светски рат. И заиста, догодио се рат на украјинском тлу. Зашто се у савременом свету догађају сукоби међу хришћанским народима и верницима?

Нажалост, барем се мени тако чини, ни крштени људи, дакле хришћани, нису аутоматски слободни од слабости од којих пате нехришћани. Од хришћана очекујемо примеран живот, према вредностима Јеванђеља, а то су миран суживот, поштовање ближњих, љубав према њима, а не мржња према свему што је другачије. То негативно сами смо себи утувили у главу. Када се идеологија, религија (хришћанство у овом случају), национализам и недостатак воље за дијалогом сједине, тада долази до врло крвавих обрачуна, па и ратова, као што је овај у Украјини. Не могу да се довољно начудим чињеници да су после пада Берлинског зида политичари успели да поделе Руску Федерацију и Украјину. Зашто сада, 30 година касније, долази до овог рата – немам одговора, барем с гледишта верског посматрача са стране, за кога себе држим. Богохулно је оправдавати овакав братоубилачки рат позивајући се на хришћанство и његове вредности. Ако се користе такве премисе, онда ту није реч о религији у изворном смислу, него о манипулацији верским осећањима. Нема веће вредности од људског живота, сваког појединог живота, зато би требало истрајавати у напорима за мирним решењем проблема, а не прибегавати оружју.

У Европи постоје два снажна процеса: поновно рађање национализама, одакле је поново испливао нацизам, уз опасност од унутрашњег распада нација и Европе. Како се у Савету европских бискупских конференција, чији сте потпредседник, оцењују ова кретања у времену стварања трећег светског поретка и где је у томе улога религије?

Као што сам већ споменуо, открили смо – нажалост, у негативном смислу – колико велику и одлучујућу улогу може да има религија у стварању и обликовању друштвеног поретка чак и у Европи. Били смо навикли да су терористи и фанатици различите идеолошко-верске позадине од 2001. надаље (напади у Сједињеним Америчким Државама) и те како успешно манипулисали верским осећањима својих сународника. Међутим, то се сада појављује и код нас. Знамо из историје да су се у Европи, после велике реформације коју је започео Мартин Лутер, скоро 150 година водили страховити ратови, већином верски мотивисани (Стогодишњи рат, Тридесетогодишњи рат итд.), али су потписивањем Вестфалског мира у земљама Западне Европе престали верски прогони, ратови и манипулација религијом (барем у главним линијама). Мислим да би било добро када би и хришћани словенских народа смогли снаге да потпишу неки мировни договор да се неће убијати међусобно. Макар то било, за почетак, формулисано у облику негације: „нећемо се убијати”, уз тежњу увек ка бољем, ка позитивном: да ћемо сви радити на побољшању живота наших појединих друштава, на међусобној сарадњи, разумевању, оздрављењу рана прошлости и градњи боље будућности за наше надолазеће генерације.

Историјски гледано, Балкан је одувек био тло рађања светских сукоба. Сведоци смо свакодневних тензија у овом региону. Питање Косова, које није признато од стране Ватикана, брине цео свет као потенцијално место сукоба грађана две религије.

Не бих се сложио с тим да се цео свет брине због Косова и проблема око њега. Бринемо се ми који живимо овде. Да појасним укратко на шта мислим: кад сам радио на Филипинима, често су ме питали одакле долазим. Знао сам да кажем: „Из Југославије.” (То је било пре њеног распада.) Гледали су ме чудно и питали: „Где је то?” Кад бих одговорио: „У Европи”, тада би са интересовањем питали: „У којој се савезничкој држави Сједињених Америчких Држава налази Европа?” Ако изван Европе – осим политичара, војних аналитичара или новинара – мало људи зна где је шта на овој планети, зар мислите да људи широм света стварно знају где су Косово и Србија? Али за мене то није проблем. За мене је проблем што смо опет засути вестима у којима се говори само о звецкању оружјем, мржњи и лажима. Питам се зар је задатак нас хришћана да по сваку цену избегавамо могућности мирног суживота. Зар је наш задатак да уништавамо животе читавих генерација и лутамо у тами било стварних, било имагинарних опасности? Кад се Син Божји, Исус Христ, родио, анђели нису певали: „Наоружавајте се, спремите се за рат”, него су певали баш обратно: „Мир људима добре воље овде на земљи!” Исус је показао да се може живети у миру. Али то кошта, за то се плаћа велика цена, некада и ценом живота. Међутим, није само Исус, Син Божји, успео то да реализује, него и милиони људи широм света који не ратују, који граде мир. Махатма Ганди, Мартин Лутер Кинг, Сестра Тереза из Калкуте, рођена у Скопљу – само су нека од имена особа које су биле способне да мирним путем све чине ради остварења бољитка друштвеног живота.

На којим принципима ћете наставити рад са СПЦ и патријархом српским Порфиријем?

Са СПЦ и патријархом Порфиријем наставићу рад на јеванђељским принципима, који су дубоко укорењени у нашој људској свести и нарави. Бог нам није дао неко неоствариво Јеванђеље, већ обратно. Бог је, као човек, овде, на земљи, у особи Исуса показао да се може живети са свима који су отворени за сарадњу и миран суживот. Рекао сам на богослужењу мог устоличења у Београду да желим сарађивати са свим представницима традиционалних цркава и верских заједница ради мирног суживота. Исто тако, нагласио сам да ово на посебан начин важи за Српску православну цркву и њеног патријарха, Његову светост господина Порфирија. У поздравним речима које је изрекао у београдској католичкој катедрали, патријарх је, такође, напоменуо спремност за сарадњу, за миран суживот. Мислим да је ту потврђена она линија која се већ годинама развија у нашем друштву, за коју се здушно залагао монсињор Хочевар док је био у Београду, а то је: међусобно поштовање и, по потреби, сарадња у свим могућим изазовима. Још бих само овом приликом споменуо и питање верске наставе у школама, где већ годинама радимо заједно и усаглашавамо своје ставове. Кратко бих додао да је иста жеља за сарадњом упућена и представницима државне, градске и локалне власти. Ту сам да бисмо радили заједно.

Божић, као највећи хришћански празник, обележава се 25. децембра по грегоријанском и 7. јануара по јулијанском календару. Овом приликом Вама и свим католичким верницима честитамо овај најлепши празник. Шта бисте поручили свим хришћанима?

Око Исусових јаслица видимо пастире који су представљали најугроженији слој тадашњег друштвеног сталежа. Налазимо и мудраце као представнике далеких народа који су били странци и нису припадали изабраном народу Израиља. Затим, ту су анђели и арханђели, силна Божја небеска војска, који се заједно радују дару који је Бог дао људима у Исусу. Њихова песма све испуњава. Признајмо да та песма греје чак и наша срца док ових дана пред нама оживљавају догађаји првог Божића. Примимо, стога, витлејемску радост и љубав. Отворимо се божанској љубави која се излива на нас и дарујмо је својим ближњима и свом најближем окружењу. Нека овај благдан буде обнова, обнова у љубави, метаноја, како су знали говорити први хришћани. Божанска љубав, која је у Исусу дошла међу нас, нека нас оснажи и охрабри како лаж и зло у свету и међу нама не би више тровали људе, већ нас примљена божанска љубав све испунила радошћу. Будимо зато храбри и рецимо „не” лажима! Рецимо „не” отрову подела и мржње! Рецимо „не” лажима које се причају о нама, које нас боле и трују наше животе, и овде, у Србији, и у суседним земљама! Рецимо одлучно „да” божићној радости!